Vodič kroz muziku Anda
Prikaz tradicionalnih muzičkih instrumenata zastupljenih u muzici Anda sa osvrtom na osnovne ritmičke obrasce

I. Uvod

Tema ovog priloga su tradicionalni muzički instrumenti u upotrebi u folkloru Bolivije /zastava/, Perua /zastava/, Argentine /zastava/ i Ekvadora /zastava/.
lstoričari, hroničari i etnomuzikolozi su svojim dosadašnjim istraživanjima dali veliki daprinos ovoj oblasti. Iole ozbiljnija proučavanja muzike Južne Amerike su vezana za nezaobilazna imena kao što su Raul i Margarita d'Arkur, Karlos Vega, Isabel Arec, Maks Peter Bauman i mnoga druga. Sama literatura je izuzetno obimna, i za njeno proučavanje su potrebne godine i godine mukotrpnog rada, a kraj jednog takvog proučavanja zapravo i ne postoji. Stoga, ovaj prilog i nema svrhu doprinosa nekim značajnim, kvalitativno novim momentima iz ove oblasti. Namenjen je prvenstveno zaljubljenicima u kulturu i muziku Anda i onima koji o tome znaju malo, ili ne znaju ništa. Autori su, zahvaljujući višegodišnjem proučavanju ove oblasti i radu vezanom za ansambl "Paćamama", koji na autentičan način izvodi tradicionainu i komponovanu muziku Anda i jedini je ansambl takvog opredeljenja u Jugoslaviji, pokušali da na jedan krajnje popularan i svima razumljiv način prikažu najbitnije odlike.

1.1. Istorijski preduslovi

U istoriji južnoameričkog kontinenta jedan od ključnih događaja je svakako bio pad moćnog carstva Inka. Teritorija koju je obuhvatalo Kraljevstvo Četiri Strane ili (Tawantinsuyu (1438-1533), nastanjivali su mnogobrojni narodi: Ćankas (Chancas), Kečua (Quechua), Ćarkas (Charcas), Ajmara (Aymara), Ćiriuanos (Chiriwanos) i mnogi drugi. Potomke tih naroda je i danas moguće razlikovati u etničkom, jezičkom i kulturnom pogledu.

Pripadnici naroda Kečua žive danas u Ekvadoru, Peruu, Boliviji (oblasti Koćabamba, Oruro, Potosi, Ćukisaka, neke provincije departmana La Paz) i u severozapadnim delovima Argentine (Santijago del Estero, Tukuman, Salta, Huhuj). Svoj jezik nazivaju "jezik ljudi" (runa-sima) koji se govori od Kolumbije do Argentine u različitim dijalektima i sa značajnim lokalnim razlikama.

Ajmara su nekada živeli oko mesta Tiauanaku blizu jezera Titikaka, koji je bio i značajan centar istoimene preinkaičke kulture. Inke su ih pokorile, ali je taj narod sačuvao i jezik i svoje kulturne korene, pa je čak izvršio i određene uticaje na narod Kečua. Smatra se da je oko 20% jezika Kečua i Ajmara isto.(1) Danas žive uglavnom u oblastima koje okružuju jezero Titikaka kao i u oblastima departmana Oruro i Potosi u Boliviji.

Oko hiljadu pripadnika naroda Ćipaja živi danas blizu jezera Koipasa (Coipasa) u Boliviji u selima Ćipaja (Chipaya) i Ajparavi (Ayparavi). Govore ćipaja jezikom i zajedno sa jezikom naroda Uru koji je nekada živeo na obalama jezera Titikaka, pripada grupi uru - ćipaja jezika. Ova dva naroda se ubrajaju među prve stanovnike Južne Amerike.

Kaljauaja (Callawaya) (danas ih ima oko 2000)(2) žive u Boliviji (provincije Bautista Saavedra (Bautista Saavedra) i Munjekas (Muńecas) i delimično Franc Tamajo (Franz Tamayo) u departmanu La Paz). Njihov jezik nazivaju "jezik sunarodnika" (machchaj-juyai).

Inke su kao narod ostavili neizbrisiv trag u istoriji južnoameričkog kontinenta. Krajem XIV veka su se uzdigli u vojnom, tehnologijom i ekonomskom pogledu i počeli polako da šire svoju teritoriju na račun drugih okolnih naroda. Najčešće su to činili vojnim pohodima, ali i političkim i raznim drugim savezima i ustupcima susedima. Početkom XVI veka, kada su Španci došli, carstvo Inka je bilo jedan veliki konglomerat raznih naroda.

Inke su bili mudri vladari pa su radi mira i učvršćivanja viasti u zauzetim oblastima i dalje činili razne ustupke. Jedan od takvih genijalnih poteza je bilo i proglašavanje jezika pokorenog naroda Kečua za službeni jezik u državi. Drugi je što je zvanična religija za vrhovno božanstvo imala Sunce (Inti), ali je bila prilično fleksibilna u izražavanju počasti prema drugim mnogobrojnim božanstvima a naročito kod naroda koji su živeli u novopridodatim oblastima carstvu. Na primer, kult boga Paćakamak je nastao kada su Inke pokorili narod koji je živeo u priobalnim oblastima Perua. Treći je bilo kolektivno seljenje naroda iz novopokorene oblasti u deo carstva u kome je već bio ustanovljen zakon i red prema pravilima vladara Inka. Osnovna ideja ovakve politike je bilo jačanje stabilnosti državnog aparata, u političkom i pre svega ekonomskom smislu (uglavnom zemljoradnja, stočarstvo, građevinarstvo). Da španski osvajači nisu došli u momentu kada je besneo građanski rat između dva polubrata, Ataualpe i Uaskara, vrlo je verovatno da carstvo ne bi uništili ni tako brzo ni tako lako, bez obzira na značajna tehnološka preimućstva.

Novi gospodari su odmah zaveli svoj sistem vladavine. Oni koji su preživeli početni talas ubijanja, pljačke i nasilja, nastradali su od zaraznih smrtonosnih bolesti (kuga i velike boginje). Preživelo stanovništvo se sklanjalo u nepristupačne i izolovane oblasti Anda ili prašume Amazona da bi ostalo van domašaja belih došljaka, a pri tome zadržalo kakvu-takvu nezavisnost. Možda su baš zahvaljujući ovome, bez obzira na težnju španaca da staro izbrišu i zamene novim u svim sferama, a naročito religiji, jeziku i kulturi, stare tradicionalne vrednosti ostale sveprisutne u svakodnevnom životu. I samo čovekovo okruženje (visine Anda i teški uslovi života, kao i borba za svakodnevni opstanak) omogućilo je starosedeocima da u izvesnoj meri budu izolovani od novih uticaja i nastave život u skladu sa tradicionalnim vrednostima duhovne kulture svojih predaka.

Pošto je stanovništvo bilo desetkovano, španci su za teške poslove, prvenstveno u rudnicima, počeli da dovoze crne robove. Oni, za razliku od autohtonog stanovništva koje je kroz generacije steklo fizičko-genetsku prilagođenost, nisu mogli da opstanu u uslovima velike nadmorske visine. Uzgred, ova činjenica rečito govori zašto u muzici Anda nema znatnijih afrouticaja. Oni su uočljiviji npr. u peruanskoj muzici priobalnog područja, muzici Kolumbije, Venecuele i Brazila i generalno govoreći muzici karipskih zemalja.

1.2. Tradicija i religija

Posle osvajanja carstva Inka, nastupio je period kolonijalizma. Jedan od glavnih zadataka novih vladara bilo je pokatoličavanje stanovništva. Glavnu ulogu su u početku dobili jezuiti čija je taktika bila da se nova religija, crkveni zakoni i božja služba približe starosedeocima na njihovom maternjem jeziku. Bogosluženje se vršilo na kečua jeziku s obzirom na to da je njime govorilo najviše ljudi, pa su se na njemu pevale i crkvene pesme i mise. Misionari su bili i prvi od stranaca koji su bili u mogućnosti da zapišu istoriju i narodne običaje, pa su ovi tako postali dostupni i Evropljanima.

U dugom procesu sudaranja dve religije, trebalo je na neki način približiti pojmove hrišćanske predstave autohtonom stanovništvu. Pokazalo se da je za to vrlo pogodno upoređivanje tradicionalnih božanstava sa hrišćanskim svecima. To je i razlog što su se do danas zadržale paralelne predstave, autohtona i katolička. Primera radi Majka Božija je takođe i Majka Zemlja (Pachamama), inače simbol plodnosti, koju valja umilostiviti raznim žrtvama. U tom smislu nije neobično da se određena životinja žrtvuje na samom oltaru, preko čega crkva ćutke prelazi svesno praveći kompromis sa duboko ukorenjenim tradicionalnim navikama.

Stara verovanja, rituali, pesme, igre, molitve, izmešani su sa hrišćanskim pojmovima boga, svetaca... U svesti starosedelaca je Bog Otac prilično daleko od ovozemaljskih ljudskih problema. Isus Hristos je predstava španaca koji su oteli zemlju starosedeocima i dodelili je belim Ljudima. Na raznim lokalnim svetkovinama prinose se žrtve ne toliko zbog njihovog obožavanja koliko iz straha od njih. Slike katoličkih svetaca su zapravo španski konkvistadori, a Devica Marija (Virgen Maria) ima mnogostruke predstave (Virgen de la Candelaria, Virgen del Carmen, Virgen de Copacabana, Virgen de la Concepcion, Virgen de la Asunta) baš kao što je i Pachamama bila podeljena na različite mamitas. Sledi kratki uporedni pregled:

Inkaička ili kasnija predstava: Hrišćanska predstava:
Otac Zemlja (Pachatata) Sveti Krst (Santa Cruz)
Majka Mesec (Mama Quilla) Devica Marija
Otac Sunce (Tata Inti) Bog Otac
Tata Santiago / Illapu llija Gromovnik

Mnogobrojni su praznici i svetkovine u vezi sa autohtono-hrišćanskim svetkovinama. Neki od njih su:

U vezi sa poljoprivredom i poljoprivrednim kalendarom:
Fiesta de la Santa Cruz (Invencion de la Santa Cruz) - 3. maj
Espiritu y Exaltación de la Santa Cruz - 14. septembar

I Inke su poznavale simbol krsta (tonapa ili tarapaca) samo je on naravno imao potpuno drugo značenje od hrišćanskog. Njihov je bio simbol atmosfere, kiše i uopšte poljoprivrede, pa su navedeni praznici u vezi sa završetkom žetve i početkom zime.

U vezi sa lunarnim predstavama (Devica Marija - Mama Quilia):
Corpus Cristi (proistekao iz Inti Raymi - 21. jun) - kraj maja - početak juna
Vírgen del Carmen - 16. jul
Mamita Asunta (Virgen de Asunción, Vírgen de la Asunta) - 15. avgust
Vírgen de Guadelupe - 8. septembar
Nuestra Seńora de la Merced - 24. septembar
Vírgen del Rosario - 7. oktobar
Concepción - 8. decembar
Nuestra Seńora de la Candelaria - Blažena Devica Marija - 2. februar
U vezi sa svecima:  
San Juan (najhladnija noć) - 24. jun
Santiago - 25. jul
U vezi sa nekadašnjim kalendarom Inka (usaglašenost sa crkvenim):
Todos Santos (Inka mesec Ayamarca - mesec mrtvih) - 1. novembar

Muzika i igra imaju svoje korene u tradicionalnim kulturnim i duhovnim vrednostima i religioznim predstavama i u vezi su sa raznim i mnogobrojnim ritualima. Verovatno je da je baš zbog toga muzika Anda toliko raznovrsna, bogata različitim ritmovima i raspolaže tako širokim dijapazonom muzičkih instrumenata.

1.3. Muzičko nasleđe

Kada se govori o muzici Anda, misli se zapravo na njene dve komponente: autohtonu i kreolsku.

Autohtona muzika je ona koja se izvodi isključivo na selu i u okviru seoskih zajednica (ayllu) na duvačkim i udaračkim instrumentima. U oblasti Potosi u Boliviji česta je i upotreba žičanih instrumenata (ćarango, talaći, gitarilja). Karakteristike ovakve muzike su redukovana lestvica i komplikovani sinkopirani ritmovi. To je najverovatnije muzika starosedelaca Anda (ona koju su svirali njihovi preci), koja ili nije pretrpela nikakve uticaje sa strane, ili je to bilo u minimalnoj meri.

Kreolska muzika je već bliža evropskom uhu. Zasnovana je na sedmostepenoj lestvici uz ravnopravnu upotrebu i žičanih i duvačkih instrumenata. U ritmičkom pogledu u njoj su vidljivi uticaji tri kulture: autohtone, španske i afričke.

Odsustvo pisanih dokumenata do dolaska španaca je otežavajući faktor u proučavanju bilo čega što je u vezi sa Andima, pa i autohtone muzike. Postoji nekoliko izvora podataka za većinu onoga što se danas zna o tome:

  • sveprisutna usmena tradicija kod svih naroda Anda,
  • dokumenti koje su zapisivali sveštenici i misionari (jezuite, dominikanci i fransiskanci) koji su bili i prvi hroničari dogadaja,
  • savremena etnomuzikološka istraživanja.

Muzika starih naroda prekolumbovske Amerike bila je zasnovana na raznim arhaičnim muzičkim lestvicama (tritonska, tetrafonska, pentatonska). Smatra se da je muzika Inka (a verovatno i drugih starih naroda Anda) uglavnom bila zasnovana na pentatonskoj lestvici. O tome se prilično zna zahvaljujući etnomuzikološkim istraživanjima sprovedenim u prošlom i ovom veku. lmajući u vidu nalaze iz grobnica prekolumbovske Amerike (muzički instrumenti, stilizovani crteži na keramici... ) upoređujući ih sa instrumentima koji su danas u upotrebi, kao i analizom autohtonih muzičkih motiva koji se danas mogu čuti kod različitih etničkih skupina Anda, dolazi se do prilično verne slike o tome kakve bi mogle biti karakteristike muzike stanovnika prekolumbovske Amerike.

To je bila pre svega monodijska muzika. U oblasti Anda to su bile pesme u kojima se pevačka deonica smenjivala sa instrumentalnom. Ti ljudi su poznavali samo duvačke instrumente (žičane će upoznati tek po dolasku Španaca) pri čemu su ih svirali zajedno. To opet potiče od kolektivnog duha i osećanja zajedništva, što je karakteristika svih preinkaičkih društava, a vrhunac je dostiglo za vreme carstva Inka. Prateći instrumenti su bili udarački (bubnjevi i doboši raznih veličina i oblika). Osnovna karakteristika ritmova je bila nepravilnost i često prisustvo sinkopa. (Primera radi u španskoj renesansnoj muzici za viuelu, preteču gitare, tek se u kompoziciji Fantasia que contrahaze la arpa de Lodovico Alonsa de Mudare /?1510 - ?1580/ javlja prva sinkopa.) Muzika nije služila za zabavu, već je uvek bila u funkciji neke svetkovine ili rituala posvećenog nekom od mnogobrojnih božanstava, koje je trebalo umilostiviti da bi bilo blagonaklono prema ljudskom rodu i njegovim potrebama i željama.

Pentatonska lestvica, na kojoj je bila zasnovana i muzika drugih starih naroda koji su živeli na drugim prostorima, najlakše se može objasniti na primeru obične klavijature. Sve crne dirke (c# - d# - f# - g# - a#) čine jednu pentatonsku lestvicu. Bilo koji od nabrojanih tonova može biti početni, pa se razlikuje pet modova jedne iste lestvice. Ako se sada izvrši transpozicija navedenih tonova kroz razne tonalitete, zadržavajući pri tome njihov međusobni odnos, dobiće se druge pentatonske lestvice sa svojim modovima.

Pentatonska lestvica se može objasniti i na drugi način. Kao što se zna, izmedu svaka dva susedna stupnja durske lestvice nalazi se ceo stepen, osim između trećeg i četvrtog i sedmog i osmog, gde imamo polustepen. Ako se sada izbace ton c iz druge oktave i tonovi f i h, dobija se pentatonska lestvica c-d-e-g-a, koja invertovana izgleda kao na slici A1 desno, i koja predstavlja tzv. Mod A.

Sl. A1. C-dur lestvica i iz nje izvedena pentatonska lestvica (Mod A)


Sl. A2. Ostali modovi izvedene pentatonske lestvice

Ovakve pentatonske lestvice su karakteristične za autohtonu muziku. Posle pada inkaičke države i u periodu španske kolonizacije, ona poprima nove karakteristike i modifikuje se umetanjem novih stepena kao na slici A3.


Sl. A3. Modifikivane pentatonske lestvice Mod A i Mod B

Na izloženom principu funkcionišu razni duvački autohtoni instrumenti kod naroda Anda. To opet treba uslovno shvatiti, jer kada se npr. kaže da je ton C kod antare (stari andski instrument u obliku Panove frule), "malo povišen, najverovatnije za četvrtinu tona"(3), ne može se sa sigurnošću reći da je takav instrument nenaštimovan u odnosu na ustaljena evropska pravila. Pentatonska lestvica je samo pomoćno sredstvo koje služi da bi se lakše shvatila osnovna struktura muzike Anda.

Treba reći da neki etnomuzikolozi ne podržavaju teoriju o isključivoj zasnovanosti andske muzike na pentatonskoj lestvici. Tome u prilog svakako ide činjenica da su u grobnicama nađene razne vrste frula sa više od pet rupa (šest i sedam).

II. Muzički instrumenti i njihova klasifikacija

Postoji više kriterijuma razvrstavanja tradicionalnih muzičkih instrumenata. Po jednom od postojećih svi instrumenti se mogu svrstati u četiri velike familije:

  • Primitivni (idiófonos)
  • Duvački (aerófonos)
  • Žičani (cuerdófonos)
  • Sa membranom (membranófonos)

2.1. Primitivni instrumenti

U primitivne spadaju sve vrste jednostavnih udaračkih ili bilo kojih drugh instrumenata koji daju samo jedan ton, bez obzira na način proizvodenja. Takav bi npr. bio marakas (maracas - vrsta tikve sa semenkama koji služi za davanje ritma). Kod naroda koji žive u amazonskim pratumama postoji jedan instrument koji je najsličniji luku sa strunom. Okidanie strune daje jedan jedini osnovni ton.

Od andskih instrumenata tu spadaju:

  • triangl (od kovanog gvožđa) - koji se svira sa bubnjevima kao pratnja kod sikurijada (sikuriada), narodito kod naroda Kaljauaja,
  • kampanilja (campanilla) - bronzana zvona raznih veličina, koja inače nose lame,
  • matraka (matraca) - čegrtaljka, svira se kod sikurijada i još više kod bolivijske igre morenade (morenada),
  • ćahćas (ch'ajchas) - udarački instument od kozjih papaka za davanje ritma.

2.2. Duvački instrumenti

Ton se kod svih duvačkih instrumenata dobija oscilovanjem vazdušnog stuba u otvorenoj ili zatvorenoj cevi. Oni se mogu svrstati u nekoliko podgrupa. Po jednoj od podela, idu ovim redom:

  • instrumenti koji se prave od drveta,
  • instumenti koji se prave od specijalne vrste trske (cańa hueca, chuki ili chajlla /latinsko ime arundo donax/).

Po drugoj podeli, svrstavaju se u:

  • instrumente sa piskom i
  • instrumente bez piska.

Po trećoj postoje:

  • instrumenti sa samo jednom vertikalnom cevi (razne vrste frula),
  • instrumenti sa više cevi različitih dužina (slični Panovim frulama).

Bez obzira na to o kojoj podeli je reč, ukratko će biti prikazani tipični predstavnici i način njihovog funkcionisanja.

2.2.1. Kena (Quena /Choquela/ Lichiwayu)

Kena je veoma stari instrument. Potiče iz oblasti južnog Perua nastanjenog narodom Kečua, ali se vremenom proširila po celom Peruu, Boliviji i severozapadu Argentine (naročito oblasti Huhuj i Salta), Čileu, Ekvadoru... Naziv potiče iz kečua jezika i znači "otvor". Otac Ludoviko Bertonio je pominje u svom rečniku ajmara jezika (1612), kao i otac Bernabe Kobo (1653) koji navodi da kena služi za izvođenje pogrebnih pesama.

Nalazi u grobnicama kultura Naska i Ćimu svedoče da su se kene pravile od keramike i kostiju. Danas se uglavnom prave od specijaine vrste trske (cańa hueca, tokoro), mada se mogu konstruisati i od drugih materijala (drvo, plastika). Keni su se pripisivala razna magična svojstva, a izraženija kod onih od kostiju. Magična svojstva su prema verovanju naročito izražena kod kena od ljudskih kostiju.(4)

Najkraće rečeno to je cev otvorena sa obe strane, duž koje su izbušene rupe za tonove različitih visina. Dužina joj varira od 30 do 35 cm mada su poznati i primerci od 8 cm, ali i 50 cm. Pisak ne postoji, pa je na delu koji se naslanja na usta i koji treba da bude potpuno prekriven donjom usnom napravljen naročit usek.

Kena
Sl. 1. Kena i uvećani gornji deo cevi sa usekom

Ovakav instrument stavlja pred izvodača prilične teškoće u oviadavanju tehnikom sviranja, jer je kombinacija podešavanja usana, jezika i ugla pod kojim se usek naslanja na usta, kao i vazdušna struja koju treba usmeriti tako da se cepa tačno na useku, preduslov za dobijanje čistog tona. Baš zbog te nesavršenosti njen maksimaini opseg tonova iznosi svega tri oktave, ali je zato zvuk bogatiji pratećim harmonicima, što daje karakterističnu boju tonu koju ni jedan drugi duvački instrument ne može da oponaša.

Pošto je u muzici autohtonog stanovništva bila zastupljena pentatonska lestvica, kene pretkolumbovske Amerike su se pravile sa pet (ili čak manje) otvora. Dolaskom Španaca postepeno je počela da se upotrebljava sedmostepena lestvica, pa današnje kene obično imaju šest otvora sa gornje strane i jedan sa donje (za palac). Svaki potpuno pokriven otvor daje jedan ton iz dijatonske lesvice (bez polustepena) tj. iz tzv. prirodnog tonaliteta. U Boliviji i Peruu je najzastupljenija kena u G (dužine oko 36,5 cm) dok je npr. u Argentini zastupljenija ona iz A (kena "tipo" dužine oko 32 cm). Polustepeni dobijaju se "na osećaj", delimičnim pokrivanjem odgovarajućeg otvora, a tonovi iz druge i treće oktave produvavanjem. Jasno je da na jednoj istoj keni ne može da se izvodi muzika iz svih tonaliteta, jer bi onda izvođač u određenim situacijama morao stalno da svira sa "polupokrivanjem" otvora. Pošto je to praktično nemoguće, konstruišu se i kene drugih prirodnih tonaliteta. Teoretski, kena se pravi iz onog tonaliteta koji najviše odgovara muzici koja se izvodi. Pošto se ovaj instrument ponaša kao otvorena cev, i njeno konstruisanje sledi osnovne zakone fizike koji važe za otvorenu cev (što je cev duža, ton je dublji).

Osim standardne kene i već pomenute iz A, danas su najviše u upotrebi kene iz C, D, F... Kene iz ovih tonaliteta su duže od uobičajene i poznate su pod imenom kenaćo (kenacho, kena - kena). Zvuk kenaća je u odnosu na zvuk uobičajene kene dublji i baršunastiji.

I danas se može naići na kene primitivnije od opisane. Kod etničke skupine Ajmara je npr. još u upotrebi arhaična varijanta kene - pusipias (pusipias - u prevodu sa njihovog jezika - četiri otvora). Postoji i čitav dijapazon kena sa tri i dva otvora (flautilla). One se mogu svirati samo jednom rukom, dok drugom svirač daje ritam palicom po bubnju (slično sikurijima).

Postoje lokalne razlike u nazivima registara. Tako npr. u Boliviji (departman Koćabamba) postoji sledeća podela:

mama (mama - 70 cm), mala ili unja (mala, uńa - 45 cm).

U istoj oblasti postoji i:

liku (liku - do 50 cm), ćiji - malitas (ch'lli - malitas - 33 cm).

U oblasti La Paz postoji ćokela (choquela, oko 45 cm).

2.2.2. Pinkiljo (Pinkullu, Pinkullo, Pinkuillo, Pingollo)

To je instrument vrio sličan keni, po izgledu i materijalu od koga se pravi. Bitna razlika je što ima pisak.

Njegovo poreklo je prilično nejasno. Po jednima, instrument podseća na evropske blok flaute iz XVI veka koje su se svirale u crkvama u vreme španskog kolonijalnog perioda pa je moguće da je pinkiljo zasnovan po ugledu na evropske modele.(5) Kao instrument ga međutim pominju i mnogi drugi: fratar Domingo S. Tomas (1560), Dijego Gonsales Olgin (1608), Francisko del Kanto (1614), otac Dijego de Tores Rubio (1619). Otac Ludovico Bertonio navodi da su pinkiljo svirali u Peruu, a o tome svedoče i nalazi u kulturama Naska (Nazca) i Ćimu (Chimu) sa prikazima upotrebe ovog instrumenta prilikom pogrebnih svetkovina.(6) Najverovatnije je da je današnji pinkiljo neka vrsta kombinovanog prilagođenja izmedu autentičnog instrumenta pretkolumbovske Amerike i renesansne evropske flaute.

Pravi se u raznim veličinama i tonalitetima (npr. iz H, iz C... ), mada to pitanje u seoskim zajednicama (gde je i najviše u upotrebi prilikom izvođenja tradicionalne autohtone muzike) treba uslovno shvatiti. Uobičajena dužina je 30 - 35 cm. Smatra se instrumentom koji se najčešće svira leti (za Novu godinu, Santos Inocentes, Reyes, itd.).

pinkiljo
Sl. 2. lzgled pinkilja i uvećanog početnog dela cevi sa piskom

Interesantna je povezanost muzike sa ciklusima života i smrti u seoskim zajednicama (ayllu). Godina je u poljoprivrednom smislu podeljena na letnji tj. vlažni period (u oblasti južne Bolivije - npr. Potosi, počinje 1. novembra - Todos Santos) i zimski odnosno suvi period. U toku letnjeg perioda se razvijaju sve poljoprivredne kulture. Pinkiljo i "kišni" žičani instrumenti kitara (kitara), talaći (talachi), gitarilja (gitarillia) po tradicionainom verovanju su glavni "letnji instrumenti", koji prizivaju oblake i kišu i time pospešuju rast mladih biljaka. Tradicionalno zimski instrumenti su siku i hulahula (duvački) i ćarango (žičani). Njihov zvuk privlači mraz i tera oblake. Po verovanju je to pogodno da se npr. u hladnim i suvim zimskim mesecima (jun i jul) napravi tradicionalni čunjo (chuńo) - zamrznuti i dehidrirani krompir koji predstavlja glavni izvor hrane zimi i koji se čuva zakopan u zemlji. Ukoliko se "kišni" ili "zimski" instrumenti sviraju tokom cele godine, ne vodeći računa o poljoprivrednom kalendaru, dešava se da je ili prinos slab u letnjem (kišnom) periodu ili da se ne dobije ćunjo u suvom (zimskom), već da naprotiv, zbog prizvane vlage, zakopani krompir istruli.(7)

Instrument koji pripada porodici pinkilja je i ćarkas (charcas). Verovatno mu ime potiče od istoimenog naroda koji je živeo istočno od Potosija i koji su Inke pokorile u XV veku (za vreme petog Inke - Kapak Jupankija). Pravi se od drveta, u četiri veličine: najduži je ćarka maćo (charca macho, 1.2 m), a slede mala (mala), tara (tara) i ćilji (ch'illi). Svaki sledeći instrument daje približno tonove kvinte od prethodnog.

Za razliku od kene koja može biti i solistički instrument (sa pratnjom žičanih instrumenata ili bez njih), kao i instrument za grupnu upotrebu (u kombinaciji sa drugim duvačkim instrumentima, ili drugim kenama), pinkiljo se uglavnom svira grupno (slično tarkama), bez prisustva raznorodnih duvačkih instrumenata i uz pratnju bubnjeva i doboša. Takva melodija se naziva pinkiljada. U već pomenutoj oblasti Potosi, pinkilje se prate i na raznim žičanim instrumentima.

2.2.3. Tarka i Anata

Anata je instrument koji se pravi od drveta i ima pisak. Na ajmara jeziku anata znači "svetkovina, praznik", a na kečua "promukao glas". Pravi se od pomorandžinog ili narovog drveta pri čemu je cev četvrtastog ili šestougaonog poprečnog preseka. Zbog piska se tonovi osnovnog opsega lako produvaju naročito kod instrumenata sa dubljim tonovima (otuda i kečua naziv).

U nekim oblastima je nazivaju tarka, mada u Boliviji prave razliku izmedu kraće anate i duže tarke. Njihova postojbina su Peru i Bolivija, a u Argentini je rasprostranjena u severozapadnim provincijama Salta i Huhuj. Obično ima šest otvora sa gornje strane, a dužina varira od 22 do 65 cm. Prave se najčešće u tri uobičajene veličine: tajka (taica - 50 cm), malta (malta - 35 cm) i ćilji (ch’illi - 25 cm). U Boliviji postoji i podela na bahus (bajus - 60 cm) i malas (malas - 40 cm) koje daju kvintu u odnosu na osnovne tonove bahusa.(8)

Slično pinkilju, ovo je letnji instrument, čije sviranje priziva i obezbeđuje neophodnu vlagu mladim biljkama koje rastu. Melodije koje se izvode na ovim instrumentima se zovu tarkeade, sviraju se ili solo ili u grupama (compareas) uz pratnju bubnja (bombo) i doboša (tambor) na svim liturgijskim svetkovinama i karnevalima.(9) Svira se od 1. novembra (Todos Santos) do aprila. Sviranje u grupi je dopušteno samo kombinovanjem istorodnih instrumenata (nije dozvoljeno npr. zajedničko sviranje sikua i tarke zbog već opisane tradicionalne podele instrumenata na letnje i zimske).

Anata i tarka
Sl. 3. Anata (dole) i tarka (gore)

Pisak kod tarke
Sl. 4. lzgled piska kod tarke

2.2.4. Moosenjo (Moceńo, Mohoceńo)

Ako je tačno da su pinkiljo i tarka nastali po ugledu na evropske renesansne flaute, verovatno je moosenjo neka vrsta kopije poprečne flaute (flauta travesaria). Ime mu potiče od naziva kantona Moosa (Mohoza) u bolivijskoj provinciji Inkisivi (Inquisivi) - departman La Paz.

Moosenjo
Sl. 5. Moosenjo

Pravi se od dve cevi. Jedna, mnogo duža i šira, pravi se od bambusove trske koju zovu tokoro (tokoro), ima pisak i praktično je glavna jer se ton proizvodi u njoj. Druga, mnogo manja, pravi se od šuplje trske (cańa hueca), ima na jednom kraju otvor u koji izvođač duva, vazduh proiazi kroz malu cev i kroz otvor na njenom drugom kraju, koji je u vezi sa velikom cevi, odnosno piskom. Ton se dobija onog momenta kada se vazdušna struja posle prolaska kroz malu i ulasku u veliku cev cepa na pisku. Moosenjo daje izuzetno mukli ton. Narodima Anda su očigledno bili poznati principi akustike i znali su da to iskoriste na genijalan način.

I moosenjo se pravi u nekoliko registara. Najveći moosenjo koji daje i najdublji ton (može da dostigne dužinu od 2.2 m i prečnik do 7 cm) i ima kečua naziv hatun tukana (jatun tukana). Nešto manji instrument je bordona (bordona - 1.45 m), a zatim slede:

  • rekinto (requinto - 80 cm)
  • malas ili malitas (malas, malitas - 55 cm)
  • ćilji (ch'illi - 36 cm)

2.2.5. Antara

Antara, čije ime potiče iz kečua jezika, stari je preinkaički instrument. Svira se u planinskim severnim delovima Perua.(10) Sastoji se od više cevi od trske različitih dužina (zatvorenih na jednom kraju), koje su spojene zajedno u jednom nizu. Nalazi u grobnicama (kultura Naska, južna obala Perua 300 godina pre Hrista do 600 godina posle Hrista) svedoče da su se antare pravile i od pečene gline. U Nacionalnom arheološkom i antropološkom muzeju u Limi čuvaju se antare različitih dužina od keramike, što svedoči da je i to bio instrument za kolektivnu upotrebu, verovatno u izvodenju orkestarskih muzičko-koreografskih grupa (11).

Antara
Sl. 6. Antara

Antara
Sl. 7. Jedan od načina povezivanja cevi antare, primenjiv kod svih andskih Panovih frula

Svaka cev antare daje određeni ton iz pentatonske lestvice (npr. g-a-c-d-e). Zbog tog ograničenja antara služi isključivo za izvođenje arhaičnih muzičkih motiva.

2.2.6. Siku (samponja)

Siku je reč iz jezika naroda Ajmara (samponja je španski naziv). To je instrument koji je u principu sličan antari (pojedini istraživači poistovećuju siku i antaru). Danas se sastoji od dva niza cevi od trske (cańa hueca, chuki ili chajlla - arundo donax) zatvorenih na jednom kraju, isečenih na dužine koje daju tonove dijatonske (bez polustepena) G-dur lestvice.

Uzgred rečeno, u svetu postoji nekoliko desetina vrsta trske koje imaju različite namene. U oblasti Mediterana takođe ima trske koja bi mogla da posluži za konstrukciju ovakvih instrumenata. Rastojanje izmedu dva čIanka je međutim kod mediteranske trske znatno kraće nego kod one iz Perua ili Bolivije ili sa Dalekog istoka. Da bi se u delu odsečene i osušene trske stvorio stojeći talas koji izaziva ton određene visine, potrebno je da su deformacije duž unutrašnjeg zida cevi minimalne. Zato se uvek bira deo između dva čIanka. lz izloženog je jasno da se od mediteranske trske ne mogu napraviti instrumenti svih dužina. Ona se međutim, osim za razne Panove frule, koristi i za pravljenje jezička neophodnog za proizvođenje tona kod svih duvačkih instrumenata u klasičnoj i džez muzici (klarinet, saksofon - jednostruki, oboa, fagot, engleska horna - dvostruki jezičak). Sinteza veštačkog materijala koji bi imao savršenu elastičnost i otpornost na vlažnost ljudskog daha kao što ima trska, do sada nije uspela.

Dužina cevi sikua varira od svega 2 cm pa do čak 2 m. Svira se u Boliviji, na visoravni oblasti Koljao (Collao) i u južnim planinskim delovima Perua (12) severnom Čileu i severozapadnoj Argentini.

Siku u principu sviraju dva svirača (sikuri). Kod jednog se nalazi niz cevi koje daju neparne tonove iz lestvice - ira (ira - koji "vodi"), a kod drugog niz cevi koje daju parne tonove - arka (arca - koji "sledi"). Zbog toga se instrument zove još i bipolarni siku (siku bipolar andino). Naizmeničnim dopunjavanjem i sinhronizovanim sviranjem formira se melodija koja se zove sikurijada (sikuriada). Sama tehnika u formi muzičkog dijaloga se na ajmara jeziku zove "Jjactasińa irampi arcampi" što otprilike znači "usaglasiti iru i arku". I ira i arka mogu (ali ne moraju) da imaju dodatni niz koji se sastoji od:

  • otvorenih cevi istih dužina kao i cevi osnovnog niza, ili
  • cevi zatvorenih na jednom kraju, duplo manjih od onih iz osnovnog niza.

Siku
Sl. 8. Siku

Na cevima dodatnog niza se ne svira i služe isključivo da se u njima rezonancijom stvori dodatni ton za oktavu viši od osnovnog. Sazvučje osnovnog i pratećeg tona daje jači i kompleksniji zvuk zbog dodatnih harmonika proizvedenih u cevima pratećeg niza. U Boliviji je na tom principu zasnovan autohtoni instrument koji se zove lakitas (lakitas).

Opisani siku ima naziv ćaka siku (chaca siku). Takode postoji i tabla siku (tabla siku). Konstruktori ne seku trsku odmah ispod čvora već tako da se dobije pravougaoni oblik. Opisani način ne menja akustične osobine i siuži za lakše vezivanje cevi jedne uz drugu.

Daka siku
Sl. 9. Daka siku
Tabla siku
Sl. 10. Tabla siku

Muzički dijalog je termin kojim se označava sviranje jednog para sikurija. Vredno je napomenuti da ta tehnika potiče iz preinkaičkog perioda. U grobnicama pretkolumbovske Južne Amerike (kultura Moće /Moche/ - severna obala Perua, 500 godina pre Hrista do 800 godina posle Hrista, kultura Naska, južna obala Perua 300 godina pre Hrista do 600 godina posle Hrista) nađena je keramika sa predstavama izvodača (sikuri) kako zajedno sviraju. Smatra se da su u kulturi Naska postojale muzičko-koreografske grupe vrio slične današnjim.(13)

Osim sinhronizovanog i alternativnog sviranja, ponekad oba sikurija sviraju istoviremeno (u dvoglasu). Pri tome se tonovi (kod istog para sikurija) ne mogu slagati u tercama (na šta je naviknuto evropsko uvo) jer se za to potrebne cevi nalaze isključivo kod jednog svirača, već u nekim drugim intervalima (najčešće kvarte i oktave). Takođe je uobičajeno i slaganje glasova u kvintama (drugi par sikurija svira instrumente čija dužina iznosi 2/3 dužine od navedene) i svira paralelnu melodiju.

Motiv na vazi iz kulture Moce
Sl. 11. Motiv na vazi iz kulture Moće, na kome se vide dva svirača kako sviraju bipolarnu siku.
Nit koja spaja dva instrumenta označava sviranje u formi muzičkog dijaloga.

Preteča sikua je neka varijanta pretkolumbovskih pentatonskih instrumenata, najverovatnije antara. Autohtoni instrumenti koji su zadržali pentatonsku lestvicu, ali se sviraju u formi muzičkog dijaloga (kao, siku), postoje i danas u Boliviji i mnogobrojni su. Jedan od njih se zove hulahula (julajula), a sastoji se od sedam cevi različitih dužina, od kojih se tri nalaze kod jednog, a četiri kod drugog izvodača. U vreme carstva Inka postojali su slični instrumenti sa brojem cevi koji je varirao, od 3 do 5. Smatra se da su ih koristili carski ćaski (glasnici trkači - prenosioci poruka) da bi najavili svoj dolazak do primopredajne postaje, kako bi se sledeći prenosilac u štafetnom nizu pripremio na vreme.

Postoje različiti sistemi klasifikacije sikua po veličinama, a samim tim i registara tonova koje daju. Dužine cevi različitih grupa su obično u međusobnom odnosu 2 : 1 (oktave) i 2 : 3 (kvinte). Podela po veličinama i imena pojedinih grupa (registara) variraju od oblasti do oblasti. Npr:

Siguri sa ostrva Takile: 4 veličine: mama, maltona, luku, auka

(mama, maltona, lucu, auca)

Ćiriguanos: 3 veličine: tajka, ankuta, ćili

(tayka, ankuta, chili)

Sikuris promenljive podele, do 8 veličina

Najkompletnija podela po veličinama sikua imala bi čak 9 grupa.(14) Većina sikurija koriste samo neke od grupa iz podele. Na primer kod etničke skupine Ajmara ima pet grupa: sanha (sanja - največi siku i najdubljeg tona), kontrasanha ili tropa (contrasanja, tropa - najbrojnija grupa sikua), kontraćuli (contrachuli) i ćuli (chuli - siku najmanje veličine i najvišeg tona).

Po nekim podelama kod Ajmara siku se pravi u svega četiri veličine: najmanji je ćuli (chuli), nešto veća je malta (malta), još veća sanka (sanca), a najveći je tojo (toyo).

I siku je instrument za kolektivnu upotrebu. Broj parova svirača varira od jedan do nekoliko desetina. Ansambl od dvadeset svirača se zove kantu (qantu). Skupina od više parova sikurija (banda de sikuris) obično se sastoji od desetak do čak sto svirača. Zvuk koji oni proizvode se najčešće upoređuje sa zvukom orgulja.

Neki sikusi se malo razlikuju od opisanog. Kod njih su ira i arka potpuno identične, a sastoji se od po 17 cevi.

2.2.7. Maisu (Maizu)

Maisu je vrsta Panove frule koja pripada naroda Ćipaja (danas ih ima oko 1000 u središtu oblasti Ajmara, oko jezera Koipasa u Boliviji). Po njihovom verovanju, oni su proistekli iz ćuljpa (chutipa) - starih grobnica. Sebe smatraju prvim ljudima, a najverovatnije je da su njihovi preci bili jedan od mnogobrojnih naroda koji su među prvima naseljavali Južnu Ameriku.

Maisu se sastoji od četiri instrumenta. Jedan ima tri cevi (luktaqa). Zovu ga jot i ira (muški, onaj koji vodi). Tri preostala imaju svega po dve cevi (mataqa) tj. ženski, onaj koji sledi ili arka. Prisutan je još jedan instrument od gline (wauqu) koji daje najviši ton. Svira se bez upotrebe bubnja i u formi muzičkog dijaloga (slično sikuriadama) a naročito za 25. juli (Fiesta de Santiago).

2.2.8. Hulahulas (Julajulas)

Hulahulas je vrsta andske Panove frule. Svira se u parovima i u formi muzičkog dijaloga, isto kao i sikusi, ali bez upotrebe bubnja. Kod jednog svirača se nalazi niz sa četiri cevi (ira), a kod drugog sa tri (arka).

Ansambl u kome ima više parova svirača hulahulasa je podeljen po registrima slično podeli glasova u muzici, ali tako da je razlika izmedu dva po veličini susedna instrumenta uvek jedna oktava: sopran (ch'ili), alt (tijiis), tenor (likus), bariton (malls), bas (machus).

Melodija jednog takvog ansambla se izvodi u pet oktava istovremeno, ali u formi muzičkog dijaloga.

2.2.9. Ćiriuano (Chirlwano)

Ćiriuano je naziv za vrstu posebnih Panovih frula. Naziv potiče od naroda istog imena koji je živeo u nizijama istočne Bolivije i koji Inke nikada u potpunosti nisu pokorili. Postoji i istoimena igra (baile chiriwano) koja se zadržala i kod Ajmara i kod Kečua. Izvodi se 2. februara (Fiesta de Nuestra Seńora de la Candelaria).

Instrument se sastoji od dva niza cevi. Jedan ima 4 povezane cevi (ira) a drugi 3 (arca). Svaka cev se pravi od tvrdog bambusa (tokoro). Princip sviranja je isti kao i kod sikusa (muzički dijalog izmedu dva svirača). Ćiriuano se pravi u četiri veličine: sopran (ilawiri), alt (liku), tenor (orqo), bas (sanja).

Svakom nizu može biti pridodat još po jedan, potpuno identičan (zbog rezonancije). Iako jedan par pokriva sedam tonova, u osnovi je to pentatonska lestvica. Pošto je izvođenje kolektivno, kombinacijom više parova različitih dužina formira se melodija čiji se tonovi slažu po oktavama.

2.2.10. Lakitas

Lakitas je vrsta Panove frule sa dvostrukim nizom cevi i podeljen je na dva dela (arka i ira, sa sedam odnosno osam dvostrukih cevi respektivno). Svira se na cevima koje su zatvorene na donjem kraju (prirodnim završetkom članka trske), a u otvorenim iste dužine i pridodatim osnovnom nizu se rezonancijom stvara ton za oktavu viši od odsviranog. Sviraju se slično sikusima (muzički dijalog).

Postoje razne varijante ovog instrumenta, kako u nazivima, tako i u broju cevi i tonovima koje one daju. Svaka oblast ima svoje specdičnosti u tom pogledu.

2.2.11. Ajaričis (Ayarichis)

Ajarići je vrsta Panove frule i sastoji se od jednog para zasebnih instrumenata.

Jedan član para hatun ajarići (atun ayarichi) sastoji se od sedam spojenih cevi zatvorenih na jednom kraju i povezanih u jedan niz. Njima je pridodat niz zatvorenih cevi dvostruko manje dužine, na kojima se inače ne svira i koje služe za rezonanciju. Kada se svira na većim cevima, u manjim se stvara harmonik osnovnog tona viši za oktavu (princip sličan kao kod lakitasa i ćaka sikua).

Drugi član para unjas (uńas) sastoji se samo od jednog niza od sedam zatvorenih cevi koje su u odnosu na dužine prvog u odnosu 2:3, pa tako daju kvintu. Melodija se svira u paralelnim kvintama, a ne u formi muzičkog dijaloga.

2.2.12. Rondador

Svira se u Peruu u oblastima Amasonas i San Martin. (15) inače je nacionalni instrument Ekvadora, a obično se kombinuje sa specifičnim mandolinama (bandolin) i violinama i nezaobilazan je instrument kod ekvadorskih ritmova (sanhuanito, dansante, bomba, albaso).

Ovaj instrument je vrlo interesantan po svojoj formi. U osnovi je to modifikovana antara zasnovana na pentatonskoj lestvici (h-d-e-g-a ili e-g-a-c-d). Svakoj cevi iz gornje oktave je pridodata još jedna cev koja daje tercu dole u odnosu na ton osnovne cevi. Tako postoji dublji niz jednostrukih cevi i niz koji daje oktavu gore sa pridodatim cevima u terci. Pravi se od vrio uskih cevi, a od svirača se zahteva da u isto vreme duva u dve (odnosno tri) cevi. Tako se dobija melodija u dvozvuku (trozvuku).

2.3. Žičani instrumenti

2.3.1. Ćarango (Charango)

Ćarango je instrument koji najverovatnije potiče od viuele - preteče gitare koja se na južnoameričkom kontinentu pojavila u procesu španske kolonizacije (D'Arkur), a neki smatraju da se to desilo već prilikom istraživanja Pedra Pisara.(16) Ime mu po jednima potiče od životinje kirkinćo (quirquinchu - ime za životinju armadiljo na jezicima kečua i ajmara od čijeg se oklopa pravi), a po drugima od reči "charchar" - onomatopejskog podražavanja njegovog zvuka. Rasprostranjen je u Boliviji, Peruu, severozapadu Argentine, svira se u Čileu i Ekvadoru. Najstariji podaci o ćarangu u Argentini potiču iz polovine prošlog veka, dok u Peruu i Boliviji potiču čak s kraja XVIII veka.(17)

Najverovatnije je ipak da je kolevka ćaranga oblast Potosi u Boliviji, tačnije istoimeni grad. Zbog blizine kompleksa rudnika srebra (Bogata Planina ili Sumaj Orqo na kečua jeziku) doživeo je neverovatan procvat u sedamnaestom veku i bio ne samo finansijski već i kulturni centar sa, za ono vreme neverovatnih 160.000 stanovnika (približno 1610. godine). U kolonijalnom periodu je bio i centar u kome su slikari, vajari i muzičari bili uvek rado viđeni. Njihovi instrumenti su najverovatnije bili podsticaj lokalnom stanovništvu da prave koplje od materijala koji im je bio najdostupniji. Smatra se da se već krajem XVII veka ćarango izdiferencirao kao poseban instrument u odnosu na viuelu, koja je u Španiji počela da ustupa mesto jednom novom instrumentu - gitari. O navedenom uticaju svedoci i pročelje glavne kapije crkve San Lorenso u Potosiju (gradnja je počela 1547, a rekonstrukcija izvršena od 1728. do 1744), na kojoj se vide izvajane dve sirene kako sviraju viuelu (Sirenas Charanguistas).(18)

Korpus se pravi od oklopa životinja armadiljo ili tatu, a po obliku je sličan gitari. Takav ćarango ima višu egzotičnu vrednost mada ga često sviraju na selu. Profesionalni instrumenti se prave od raznih kvalitetnih vrsta drveta. Obično se korpus i deo vrata prave od istog komada drveta dubljenjem (madera lauckiada). Postoji i drugi način sličan načinu konstruisanja španske gitare (madera laminada).

 
Sl. 12. Tipičan ćarango od oklopa armadilja

Obično ima pet pari žica. Žice mogu biti metalne i najlonske. Nekada su se koristile i žice od životinjskih creva. Prave se u nekoliko veličina: najmanji ualajćo (walaycho), srednji (najčešće korišćeni) i veći ronroko (ronrocko).

Treba imati na umu da seosko stanovništvo najviše neguje kult ovog instrumenta. U oblasti Norte de Potosi u Boliviji to je nacionalni instrument sa lokalnim specifičnim ritmovima koji se nigde drugde ne sviraju. Pri tome nikako ne treba zaboraviti na njegovu specifičnu ulogu i mesto u kreolskoj muzici.

2.4. Instrumenti sa membranom

2.4.1. Uankara (Wankara)

Uankara je vrsta velikog bubnja. Njeno ime potiče iz ajmara jezika i znatno je veća od tinije (kečua reč). Uankara se pravi od drveta u obliku valjka prečnika osnove oko 1 m, promenljive visine. Obično je prečnik osnove znatno veći nego visina valjka. Na krajevima su zategnute membrane od kože ovce, koze ili jagnjeta.


Sl. 13. Uankara

2.4.2. Bubanj (Bombo)

Bubanj se nekada pravio od izdubljenog dela debla drveta, sa dve zategnute membrane od kože guanaka, vikunje ili koze. Prečnik osnove je od 50 do 60 cm. Svira se jednom (udara se u kožu) ili dve palice Gednom se udara u kolu a drugom u obruč). Za razliku od uankare, bubanj ima i obruče pomoću kojih se zatežu kože. Nekada se klasifikovao po dometu zvuka na bubnjeve od jedne, dve ili više milja (tzv. bombo legüjero).

2.4.3. Doboš (Caja, Tinya)

Na španskom jeziku doboš nazivaju kaha (caja), ali je taj naziv odomaćen uglavnom u Argentini. Tinija je kečua reč i opšteprihvaćena je svuda na Andima. Po izgledu je slična uankari, ali je manja. Pravi se tako što se kozja ili ovčija kola razapne sa obe strane cilindričnog rama od drveta.

Prave se u dve veličine:

veće, oko 38 cm u prečniku i 20.5 cm u visinu (machus)

manje, oko 31 cm u prečniku (juchuysitus)


Sl. 14. Doboš (Caja)

III. Osnovne karakteristike muzike

3.1. Autohtona muzika

U odeljku 1.3. već su naznačene osnovne karakteristike muzike starosedelaca. To je dakle monodijska muzika zasnovana na pentatonskim lestvicama bez polustepena, i shodno tome bez mogućnosti harmonske pratnje na žičanim instrumentima. Slaganje glasova postoji, ali su to uglavnom paralelne linije glavnoj melodiji i kao što je objašnjeno kod duvačkih instrumenata, u intervalima na koje evropsko tlo nije naviknuto (kvinte, oktave ili unisono).

Modifikacijama osnovnih pentatonskih modova (ubacivanjem polustepena), omogućena je harmonska pratnja žičanih instrumenata, kao i upotreba drugih pratećih intervala (terca gore i terca dole u odnosu na glavnu melodiju, barta). Na toj činjenici je zasnovano postojanje kreolske muzike.

Naziv nekog specifičnog ritma u muzici Anda nema baš mnogo veze sa samim ritmom. Nekad to u stvari potiče od naziva instrumenata na kojima se svira (pinkiljada, tarkeada, sikurijada). Nekad je to u vezi sa određenom prirodnom pojavom na koju asocira zvuk upotrebljenih instrumenata (igra vode, pesma vetra, ...). Nekad je u vezi sa nekim događajem (npr. kaćarpaja - na kečua jeziku kacharpaya znači rastanak), a nekad u vezi sa socijalnom ili profesionalnom pripadnošću izvođača (burrocatina - izvode je goniči magaraca). Ovo u principu važi za autohtonu muziku, ali ponekad i za kreolsku. Primera radi bolivijski trote (španska reč koja znači "konjski kas" u prevodu) i bukvalno podseća na konja u trku.

Arhaične melodije koje potpadaju pod naziv autohtona muzika su do danas zadržale svoja imena kao što su kantu, marća, dansa (kantu, marcha, danza) i one se i danas mogu čuti kod etničkih skupina Ajmara, Kečua, Ćipaja.

Po jednoj od podela,(19) celokupnu muziku Anda čine svega dva osnovna ritma: spori jaravi (yaravi) i brži uajnjo (huayńo, wayno, waynu). Ona najverovatnije vuče koren iz doba Inka.

Tada je postojao pojam "haraui" (znači "pevanje, pesma"). Pesnici su se u doba Inka nazivali harauik (harawik), a kako se sa priličnom sigurnošću zna da je muzika pratila pesme čiji se sadržaj prenosio isključivo usmenim putem, pretpostavila se i da ime jaravi potiče odatle. Ovom podelom naravno nisu obuhvaćeni mnogobrojni kreolski ritmički obrasci koji su nastali kasnije, tj. posle dolaska Španaca.

Jaravi ima prilično slobodnu formu i ritam nije strogo definisan. Do dolaska Španaca, tematika je uglavnom bila ljubavna, a kasnije je dijapazon proširen. Samoća, tuga, nesrećna ljubav, usamljenost, najčešće su teme koje možda i najbolje odslikavaju život na Andima. Vremenom su se izgradili stilovi pa su danas npr. prepoznatljivi motivi iz Kuska ili Ajakuća i znatno se razlikuju od jaravija iz Bolivije. Kao instrument za jaravi tužbalice često se koristi kena kao jedini instrument, a ima i takvih koji se pevaju uz pratnju žičanih instrumenata(20).

U svom kečua rečniku (1608) lingvista fratar Dijego Olgin pominje reč uajnjo kao i druge muzičke termine i pojmove. Takođe je pominje i ajmara rečnik Ludovika Bertonija. Osnovni ritam uajnja služi kao podloga instrumentima, pesmi i igri. Uajnjo je najčešće 2 / 4 (4 / 4) ritam, mada postoji i 2 / 8, 3 18, 4 / 8, i 6 / 8.21 česti su i siučajevi metričkog kombinovanja u okviru jedne fraze. Fraza osim parnog može sadržati i neparan broj taktova. Kada se sve uzme u obzir ispada da bubanj koji daje osnovni ritam uopšte nema lak zadatak, pa je prisustvo sinkopa u njegovom izvođenju sasvim uobičajeno. Pri tome treba imati na umu da je sama muzika puna akcentovanih tonova. Ukoliko se akcenti jednog instrumenta ne poklapaju sa akcentima glavne melodije ili npr. bubnja, na kraju fraze se upotrebom zajedničke sinkope 'svodi stanje" svih instrumenata kako bi nova fraza počela "pravilno".

Postoji bitna razlika između bolivijskog i peruanskog uajnja. Ako se izuzme melodija, koja je kod bolivijskog prirodna i nepatvorena sa jakim akcentima, a kod peruanskog kao da je bez definisanog kraja prethodne odnosno početka nove fraze, bubanj je taj koji ukazuje na razliku i on definiše početak nove fraze. Kod bolivijskog prati ritam prvog udarca u taktu, a kod peruanskog prati kontru, odnosno poklapa se sa drugim udarcem.

Struktura same melodije je takva da obično nema više od 2, eventualno 3 motiva koji se smenjuju po određenom redosledu, najčešće je to aa - bb ili aa - bb - cc.

3.2. Kreolska muzika

U kolonijalnom periodu, već pomenutim modifikacijama pentatonskih lestvica, jaravi i uajnjo su dobili novu harmonsku sliku u okviru kreolske muzike. Uporedo su nastajali i razvijali se potpuno novi ritmovi i taj proces ni danas nije završen. Oni su zaista mnogobrojni i njihova lista je dugačka.

Nazivi najosnovnijih bi bili:

  • bailesito, karnavalito, trote, kueka, morenada, saja, takirari, dijablada, kalampeo (Bolivija)
  • marinera, uajlas, kumbija (Peru)
  • samba, gato, ćakarera, malambo, uelja, milonga (Argentina)
  • san huanito, bomba, dansante, albaso (Ekvador)
  • kueka, tonada (Čile)

Treba imati na umu da neki od njih u geografskom smislu ne pripadaju oblasti Anda odnosno da nisu tu nastali.(23) U originalu se sviraju čak i na drugim instrumentima. Stalnim mešanjem i međusobnim uticajima pretrpeli su određene transformacije, među njima i izmenu inicijalnih instrumenata na kojima se izvode.

IV. ZakljuČak

Kao što se do sada već moglo da vidi, originalna autohtona muzika starosedelaca postoji i danas u svom osnovnom obliku, i skoro isključivo se neguje u seoskim zajednicama. U periodu kolonizacije su nastali mnogobrojni novi muzički oblici sa harmonskom osnovom u vidu proširene pentatonske (sedmostepene) lestvice i nasledenim autohtonim ritmovima. Oni svi zajedno čine ono što se danas zove kreolska muzika.

Period razvoja kreolske muzike nije završen i traje i danas. Primera radi, u Boliviji je sedamdesetih godina ovog veka nastao novi muzički pravac tzv. novi folklor (neofolklore), medu čijim su prvim zagovornicima bili čIanovi grupe Los Jairas. ldeja je bila dalje proširivanje ustanovljenih harmonskih karakteristika, kao i dorada postojećih i čak uvođenje novih ritmičkih obrazaca.

Bogato nasleđe muzičkog folklora ne samo Anda već i cele Južne Amerike neiscrpna je inspiracija i izazov za mnoge generacije svetskih muzičara. Ne dešava se slučajno da se pojedini motivi obrađuju u duhu trenutno aktuelnog muzičkog pravca u svetu (pop, rok, tehno ... ). Kao poseban pravac treba istaći andski rok. Osnovna ideja je da se u postojeće ritmičke forme ukomponuju savremene harmonije, električni instrumenti i baterije u upotrebi u svetskoj rok muzici, ali da se pritom zadrže tradicionalni andski instrumenti.

Fusnote:

  1. Stobart, Henry (1994). Flourishing Horns and Enhanced Tubers: Music and Potatoes in Highland Bolivia. British Journal of Ethnomusicology, Vol. 3.
  2. Baumann, Max Peter (1982). Musik im Andenhochland - Bolivian. Museum Collection Berlin (West) MC 14, Staatliche Museen Preussischer Kulturbesitz, Stauffenbergstr. 41, 1000 Berlin.
  3. lnclán, R. R. (1982). Recueil do Melodies Folkloriques des Andes. Éditions Paul Beuscher, Paris.
  4. Folklore Musical y Música Folklórica de Argentina (Aerófonos del Noroeste).
  5. Stobart, Henry, Ibidem.
  6. Baumann, Max Peter. Ibidem.
  7. Stobart, Henry, lbidem.
  8. Baumann, Max Peter. lbidem.
  9. Folklore Musical y... (... Noroeste). lbidem.
  10. Blanco Fadol, Carlos (1983). Todo Sobre Música en Cańa y Bambu, Valencia.
  11. Valencia Chacón, Américo (1985). Método del Siku o Zampońa. Artex Editores E. I. R. L. Lima.
  12. Valencia Chacón, Américo. lbidem.
  13. Valencia Chacón, Américo. lbidem.
  14. Valencia Chacón, Américo. lbidem.
  15. Valencia Chacón, Américo. lbidem.
  16. Folklore Musical y Música Folklórica de Argentina (Charango, Caja y Bombo).
  17. Folklore Musical y... (Charango ... ). lbidem.
  18. Cavour, Ernesto (1988). El Charango, Su Vida, Sus Costumbres y Desventuras. Producciones Cima, La Paz.
  19. Inclin, R. R. (1982). lbidem.
  20. D'Harcourt, Raoul y Marguerite. La Música de los Incas y sus Supervivencias. Occidental Petroleum Corporation of Peru, Lima, 1990.
  21. Thorrez López, Marcelo. El Huayńo en Bolivia. Instituto Boliviano de Cultura, La Paz.
  22. Serrano Redonnet, Ana (1964). Cancionero Musical Argentino, Ediciones Culturales Argentinas (Ministerio de Educación y Justicia, Subsecretaria de Cultura, Dirección General de Cultura), Buenos Aires.
  23. Aretz, Isabel (1952). EI Folklore Músical Argentino. Ricordi Americana, Buenos Aires.

LITERATURA:

  1. Folklore Músical y Música Folklórica de Argentina (Charango, Caja y Bombo).
  2. Folklore Músical y Música Folklórica de Argentina (Aerófonos del Noroeste).
  3. Thorrez López, Marcelo. EI Huayńo en Bolivia. Instituto Boliviano de Cultura, La Paz.
  4. Inclán, R. R. (1982) Recueil de Melodies Folkloriques des Andes. Éditions Paul Beuscher, Paris.
  5. Cavour, Ernesto (1988) El Charango, Su Vida, Sus Costumbres y Desventuras. Producciones Cima, La Paz.
  6. Valencia Chacón, Américo (1985) Método del Siku o Zampońa. Artex Editores E. I. R. L. Psje. Peńaloza 271, Lima.
  7. Stobart, Henry (1994) Flourishing Horns and Enhanced Tubers: Music and Potatoes in Highland Bolivia. British Journal Of Ethnomusicology, Vol. 3.
  8. Blanco Fadol, Carlos (1983) Todo Sobre Música en Cańa y Bambu, Valencia.
  9. Serrano Redonnet, Ana (1964) Cancionero Musical Argentino, Ediciones Culturales Argentinas (Ministerio de Educación y Justicia, Subsecretaria de Cultura, Dirección General de Cultura), Buenos Aires.
  10. Aretz, Isabel (1952) El Folklore Musical Argentino. Ricordi Americana, Buenos Aires.
  11. Baumann, Max Peter (1982) Musik im Andenhochland - Bolivien. Museum Collection Berlin (West) MC 14, Staatliche Museen Preussischer Kulturbesitz, Stauffenbergstr. 41, 1000 Berlin.
  12. D’Harcourt, Raoul y Marguerite. La Música de los Incas y sus Supervivencias. Occidental Petroleum Corporation of Peru, Lima, 1990.