Mambo manija

Osluškivanje

Kao "dete" Afrike i Evrope, mambo je rezultat dugog inter-kulturalnog putovanja, primer vrste senzualne alhemije specifične za Karibe. Mambo, conga i bongo bili su u početku nazivi za muzičke instrumente prvo korišćene u ritualima a naknadno postali sekularni (svetovni). Mambo znači "razgovarati sa bogovima" i na Kubi /Čile/ označava svetu pesmu Kongosa, kubanaca Bantu porekla. Kongosi su apsorbovali niz različitih stranih uticaja pa je mambo slasni koktel Bantu, Španskog i Yoruba uticaja.

Uprkos svojoj afričkoj rezonanci, koreni mamba se mogu ispratiti do sasvim neočekivanog izvora, engleskog kantri plesa, koji je u 17 veku postao contradanse na francuskom dvoru i potom kontradaza u Španiji. U 18 veku kontradanca dolazi na Kubu /Čile/ gde je nazvana danza i postala nacionalni ples. Bila je popularna sa dolaskom plantažera i njihovih robova koji su pobegli sa Haitija /zastava/ nakon proglašavanja nezavisnosti. Crnci sa Haitija /zastava/ su dodali prilično začinjeno sinkopiranje zvano cinquillo, koje takođe možemo pronaći u tangu i koje samo potiče iz kontradance. Postepeno su i drugi crnački elementi našli svoje mesto u kontradanci. Neki naslovi - poput Tu madre es conga ("Tvoja majka je konga") koja je bila svirana 1856 u Santjago de Čileu /Čile/ na aristokratskom balu u čast Generala Konče, i La Negrita - reflektuju to spajanje.

Nova vrsta muzike

Pred kraj 19 veka, kontradanca sasvim odbacuje svoj evropski veo, i suvoparnu formalnost kontradance zamenjuje slobodniji i spontaniji ples parova. Ta nova muzika postaje poznata kao danzon. 1877 doživaljava uspeh pre svega zahvaljujući komadima poput Las alturas de Simpson mladog muzičara iz Matanzasa, Miguel Faildea. Danzon je imao nekoliko sekcija. od kojih je živahna koda koju su uskoro muzičari navikli da improvizuju. Ona je svirana od strane duvačkih orkestra, ili tipicas, koji su utrli put 1920-ih lakšim postavkama poznatim kao charangas, koji su imali violine, ponekad čelo, klavir, guiro (izrezbareni valjak koji se grebe češljem), klarinet, flautu, bas i duple bubnjeve prilagođene iz evropskih vojnih bubnjeva.

mamboĆarange, pogotovo ona od flautiste Antonio Arcanoa, su cvetale tokom kasnih 1930-ih. 1938 Arcanov čelista, Orestas Lopez, komponuje danson pod nazivom Mambo. i u coda Arcano uvodi elemente iz sona - živahnog muzičkog žanra iz kubanske provincije Oriente (tj. sa istoka Kube /Čile/, prim. prev.). Arcano bi, kao signal svom bendu da mogu da započnu sa solažom, uzviknuo "Mil veces mambo!" (Hiljadu puta mambo!) Danas, u latino-američkoj muzici poznatoj kao salsa, mambo je tema koju zajedno svira ritam sekcija i koja služi kao tranzicija između dva improvizovana prelaza.

Arcano je bio talentovan muzičar, ali bio je to njegov zemljak Pérez Prado koji je svoje kompozicije prodavao pod imenom mambo, i koji ih je popularizovao kao određen muzički žanr. On je više koristio džez instrumente kao što su duvački i bubnjevi. Ranih '50-ih, njegove pesme Patricia i Mambo No. 5 osvojile su Latinsku Ameriku i SAD poput oluje,

Hram mamba

Cuban PeteDo sredine 1950-ih, mambo manija dostiže snagu groznice. U Njujorku mambo se izvodi na kvalitetni i sofisticirani način koji je drmusao velike dvorane kao što su Palladium Ballroom i poznati Broadway dance-hall. Potonja je sebe uskoro prozvala "Hram mamba", jer su najbolji gradski plesači mamba - Mambo Aces, "Killer Joe" Piro, Paulito i Lilon, Louie Maquina i Cuban Pete - tamo pružali demonstracije mamba i utrli put eksperivnoj upotrebi ruku, nogu, glave i šaka. Postojalo je grubo rivalstvo između bendova. Orkestri pod vođstvom imena kao što su: Machito, Tito Puente, Tito Rodriguez i Jose Curbelo - oduševljavali su posetioce među kojima su bili Duke Ellington, Bob Hope, Marlon Brando, Lena Horne i Dizzy Gillespie, da ne pominjemo brojne afro-amerikance, portorikance, kubance, upper East-Side WASP-ove (white anglo-saxon protestants - rečju: belci, prim. prev.) i jevreje i italijane iz Bruklina. Klase i boje topile su se u briljirajućem ritmu muzike. Čak su i eminentni džez muzičari Erroll Garner, Charlie Parker, Sonny Rollins i Sonny Stitt pali pod šarm mamba, što se može čuti na mnogim latino snimcima koje su napravili tokom '50-ih.

1954 je ćaćaća, vrsta mamba koju je kreirao kubanski violinista Enriqué Jorrin, član Orquesta America Charanga, protutnjao kroz Havanu i Njujork. Lakši za ples od mamba, sa pravilnim taktom i karakterističnim akcentom na trećoj četvrtini, proširio se na Evropu pre no što ga je ranih '60-ih izgurala paćanga i bugalu.

Od mamba ni jedan ples nije digao toliko prašine i pružio tako puno fantazije i pirotehnike ili dostigao ritmički vrhunac. Danas on doživljava preporod i donosi ponovni nagoveštaj raja kako se svet opet pomera uz njegove magične taktove.

"MAMBO, qué rico el mambo!"

U posleratnim godinama. mambo je predstavljao euforičnu proslavu dugo iščekivanog povratka slobode. Mnogi će se sećati poznate italijanske glumice Silvane Mangano koja pleše uz mambo u sjajnom istoimenom filmu.


Isabelle Leymarie ima Ph D. iz etno-muzikologije na univerzitetu Columbia i džez pijanista je. Živela je u Latinskoj Americi preko 20 godina, i radila je kao Assistant Professor of African-American Studies na univezitetu Yale, i u Parizu. Obijavila je više knjiga: La salsa et la jazz latin (PUF), Cuban Fire (Outremesures), i Du tango au reggae, musiques noires d'Amérique latine et des Caraibes (Flammarion) i Musiques Caraibes — Caribbean Music (Actes Sud) iz 1996.


Source: UNESCO Courier, January, 1995, Vol. 48, Issue 1, p. 40.
Copyright C UNESCO (France).