MUZIKA I KUBANSTVO


Na Kubi /zastava/ je muzika toliko svakodnevna kao i vazduh. Od kako se probudimo utonuli smo u nju, iako nije uvek ona koju bi smo želeli da slušamo. U tome se ne razlikujemo od ostalog sveta. Ono jedinstveno kubansko se nalazi u dokazanim i neiscrpnim kreativnim potencijalima.

Ovde se hoda, govori, igra po ritmu, pa se čak i jede po ritmu. Nije onda čudno što je Kuba definisana kao prirodni rezervoar ritmova i taktova i što su njeni stanovnici neumoljivi prema muzičarima koji maltretiraju svoje zanimanje.

Objašnjenje tog misterioznog fenomena je višestruko i doseže do vremena protozoa (termin Lesame Lime) kubanske kulture.
Kolonizatori su na američke teritorije stigli sa željom da pljačkaju. Na Kubi /zastava/ su istrebili urođeničko stanovništvo, a sa njim i njihovu kulturu. Niko nikada nije saznao tajne usmene tradicije Siboneja i Taina. Još uvek se nagađa o njihovim pesmama i igrama i pitamo se kako bi zvučali rogovi, pištaljke i majouakani koje su opisali "Hroničari dve Indije".
Zbog tog nedostatka, kubanska kultura se, kao i sama nacija, zadovoljila "pozajmicama".
U jednoj špansko-afričkoj mešavini, obogaćenoj kosmopolitizmom, zbog geografskog položaja, zakuvana je papazjanija koja nas definiše.

Ali ne mali broj njih misli da nijedna umetnost nije tako dobro spojila svoje sastojke kao muzika. Rezultat je svetski priznata kubanska raskošna zvučna potka.Tajna njenog buma nije u "ustupcima tržištu", vrlo modernom terminu u ovo vreme marketinga i neoliberalne globalizacije.

Ništa prirodnije i uspešnije od El Manisera Moisesa Simonsa, ili Gvantanamere besmrtnog Hoiseita Fernandesa. Pobednička karta je bila i biće, misliti kubanski.

I na ovu potragu za originalnošću preko onog nacionalnog, nadovezuje se i drugi od urođenih kvaliteta umetnosti tridesetdvojinki i šesdesetčetvrtiniki, njena etička obaveza. Primeri ne bi stali u ovaj prostor, ali bi bilo neoprostivo ne pomenuti neke od njih.
Prvi i neophodni je Ignasio Servantes Kavanah (1847-1905). Bio je jedan od najznačajnijih kompozitora, pijanista i pedagoga XIX veka, etape koja se smatra utemeljivačem kubanske kulture. Njegove Igre za klavir su sinteza onog suštinskog, onog kreolskog.

Ali Servantes se nije posvetio samo kamernoj i simfonijskoj muzici, ili sarsuelama , pa čak ni negovanju posebnog prijateljstva sa Rosinijem ili Listom. Istoričari pričaju da je 1875 g. hitno bio pozvan u kabinet tadašnjeg Generalnog guvernera: "Imamo dokaz", oštro su ga ukorili , "da novac koji sakupite na svojim koncertima odlazi u ruke pobunjenika".
"Udaljite se pre nego što budem primoran da vas zatvorim!. Gde ćete otići"?... - U Sjedinjene Države - odgovorio je muzičar. "To je zemlja najbliža Kubi i tamo mogu da nastavim da radim ono što sam ovde radio." Spaslo ga je divljenje koje je okrutni Generalni guverner osećao prema njegovom delu.

Pomenute "Igre za klavir", napisane za dve i četiri ruke, rezultat su upotrebe ritmičkih elemenata svojstvenih kubanskoj narodnoj muzici. "To su mala čuda dobrog ukusa, gracioznosti i ljupkosti", tvrdio je Aleho Karpentije. "U njima ništa nije lažno ili uštogljeno. Imaju tu malo žensku privlačnost i nemir što proističe iz svega kreolskog. Sa svojim čistim i jasnim stilom, čine jedan mali zvučni svet (...) koji pripada samo Ignasiju Servatesu".

Ali ako se ranije obaveza prema onom nacionalnom izražavala na individualan način (trebalo bi pomenuti Hosea Vajta (1836-1918), još jednog kubanskog muzičara koji je takođe doprinosio nezavisnosti), kasnije su ti izrazi dobili generacijsku ili konceptualnu snagu oko koje su se sakupljali istaknuti intelektualci.

Jedan od tih unitarnih postulata bilo je ponovno potvrđivanje vrednosti afričkog nasleđa u njegovim različitim izrazima, kao nerazdvojnog dela nacionalnog identiteta. Takozvani afro-kubanizam iz prve polovine XX veka predvodili su slikari, pisci i muzičari, među kojima su se istakli Fernando Ortis i njegove etnografske i socijalne studije; Nikolas Giljen, sa svojim "Motivima sona"; i, između ostalih, slikari Marijano Rodriges, Karlos Enrikes i Eduardo Abela i muzičari Amadeo Roldan i Alehandro Garsija Katurla, koji su u svoja simfonijska dela preneli elemente koji vuku korene iz afro-kubanske muzike.

Ta obaveza prema naciji koja prožima našu istoriju, izražena je i u drugoj polovini prošlog veka u Kulturnom društvu "Naše doba" 1951-1961), koje je, prema Lasaru Oteru, bilo "pokušaj mladih intelektualaca moje generacije da se kolektivno suoče sa zvaničnim nemarom prema kulturi, da bi smo se odredili prema izražavanju nacionalnog identiteta, radi približavanja političkoj obavezi putem istaknutog humanizma".

U "Našem dobu" muzičari su takođe bili rukovodioci. Harold Gramathes, kompozitor, profesor i izuzetni pijanista, bio je na položaju predsednika tokom decenije života ove institucije.

Njen prvi sekretar je bio još jedan avangardni muzičar, Huan Blanko. Osnivački dokument njene Muzičke sekcije objašnjava da se među ciljevima nalazi širenje kubanske ozbiljne muzike; potvrđivanje vrednosti doprinosa muzičara kao što su Roldan i Katurla; potreba promocije nacionalnog stvaralaštva u cilju sučeljavanja sa američkim prodorom, kao i analiza teškoća sa kojima se suočava savremena muzika zbog zanemarivanja koje trpi od strane Batistine vlade.

Još jednom je etička obaveza muzičare postavila na "ivicu zakona". I pored pritisaka i progona, rukovodstvo je 1958 g. potpisalo dokument u kome se zahteva ostavka diktatora Fulhensija Batiste.

Egzil je u nekim slučajevima bio jedini izlaz. Pobeda iz 1959 g. je iz samih temelja preobrazila zemlju, umnogostručila mogućnosti za negovanje te muzičke gracioznosti i potvrdila tačnost tih "đavolskih nacionalista" koji proždiru strano muzičko prisustvo da bi nam ga vratili kubanizovano i etički obavezno prema svom vremenu.

Autor:

preuzeto sa sajta kubanske ambasade u Beogradu

LatiNet logo
Poslednja izmena:
2015-10-18