Tito Puente

(1923-2000)

Slušamo numeru: Vive Mambo

Tito PuenteZahvaljujući virtuoznosti svog toplog i šmekerskog stila scenskog nastupa (postavljajući se obavezno na centru bine), konstantnim turnejama i pojavljivanjima po mas-medijima, Tito (Ernesto) Puente verovatno predstavlja najomiljeniju figuru Latin džeza i mamba. Pride, on je uspeo da svoj muzikički stil održi iznenađujuće svežim kroz decenije rada. Kao majstor timbala, kombinovao je svojstveni i iskusni stil sviranja sa smislom za šou-nastup. Pogled na njegov izraz lica iznad publike dok je izvodio dinamične solo deonice bio je jedan od omiljenih detalja za fanove latin džeza. Osim što je bio obrazovani muzičar, bio je dobar vibrafonista, talentovani aranžer i svirao je klavir, konge, bongose i saksofon. Njegova muzika i danas nastavlja da putuje po publici svih godišta i nacionalnosti (tj. etničkih grupa), potpomognuta bez sumnje Santaninim verzijama hitova Oye Como Va i Para Los Rumberos 1970-1971 i usputnim pojavljivanjima u Bil Kozbi šou '80-ih, Simpsonovima i u filmovima Mambo Kings i Calle 54. Njegov izraz klasične salse generalno je lišen mračnih pod-strujanja i zrači dražesnim, kompulzivno plesnom zabavnom atmosferom.

Sa bazom u Španskom Harlemu i portorikansko /zastava/ poreklo, Puente se od početka interesovao za ples ali je ta ambicija nesrećno prekinuta povredom članka. Sa 13 godina počeo je da svira bubanj u big bendu Ramon Oliveroa, da bi kasnije nastavio sa učenjem kompozicije, orkestracije i klavira na Juilliard-u i Njujorškoj školi muzike. Što je važnije, svirao je sa Machitom i upijao njegov uticaj, koji je uspešno spojio latino ritmove sa progresivnim džezom (nakon klasičnijih napora Cab Callowaya, Chano Pozoa i Dizzy Gillespyja). Osnivajući Piccadilly Boys 1947 i šireći ih na pun orkestar dve godine kasnije, Puente je snimao za Seeco, Tico i eventualno RCA Victor pomažući mambo ludilo (eng. Mambo Craze - vidi tekst) koje mu je i dalo (doživotnu) titulu Kralja mamba ili kraće El Rey. Puente je takođe pomogao popularizaciji ća-ća tokom '50-ih i bio je jedini ne-kubanac koji je pozvan na proslavu "50 Years of Cuban Music" sponzorisanu od strane kubanske vlade 1952 na Kubi /zastava/.

Među najboljim kongerosima koji su svirali sa Puenteom tokom '50-ih bili su Mongo Santamaria, Willie Bobo, Johnny Pacheco (osnivač Fanije) i Ray Barretto, što je rezultiralo nekim od najboljih perkusivnih izdanka. Da nije ograničen na latino muziku, Puente je dokazao bavivši se big-bend džezom (Puente Goes Jazz), '60-ih i bosa novom, Broadway hitovima, bugaluom i pop muzikom. Pod starije dane se ipak držao starijih stilova Latin džeza popularno poznatih kao salsa. 1982 je krenuo sa radom na nekoliko latin džez albuma koji su mu doneli priznanje među džezerima koje ranije nije imao.

Kao neumorni posetilac muzičkim studijima, svoj 100. album The Mambo King snimio je uz adekvatnu ceremoniju i priznanje, održavši all-star Latin koncert u amfiteatru Universal u Los Anđelesu, marta 1992. Tokom 90-ih je nastavio da dodaje još albuma na niz. Ne mora se posebno skretati pažnja na to da se tokom više decenija pojavljivao kao gost na bezbrojnim albumima. Na njegovim kasnijim pločama svirale su takve džez zvezde kao što su Phil Woods, George Shearing, James Moody, Dave Valentin i Terry Gibbs.

Preminuo je 1. juna 2000, svega nekoliko meseci nakon prihvatanja pete Gremi nagrade. Na prvoj dodeli Latin Gremi nagrada par meseci kasnije, Puente je priznat osvojivši nagradu za Najbolju tradicionalnu Tropikal izvedbu za Mambo Birdland.