Joao Gilberto

- biografija -

(Slušate numeru Eu Sambo Mesmo)

Bosa nova je svakako čisto brazilski izum na koji su veoma ponosni. Kompozitor Antonio Carlos Jobim je sredinom 50-ih postavio standarde sa kompozicijama kao što su The Girl From Ipanema i Desafindo. Nakon njega, drugi su žanr preuzeli i na razne načine ga odveli u drugim smerovima. Gitarista, pevač i pesmopisac Joao Gilberto spada u grupu autora koji su ovaj divni žanr ponovo osmislili, i na takav način da ga u rodnoj zemlji zovu Mito (legenda), zahvaljujući pre svega njegovom nežnom glasu i mekom, šaputavom načinu pevanja, kome je malo njih bilo ravno.

Rođen je u 1931 gradu Juazeiro u severoistočnom Brazilu poznatom kao Baija (Bahia) i od ranih nogu je bio opsednut sa muzikom. Njegov deda mu je kupio gitaru kada je imao samo 14 godina, pa je zahvljajujući talentu već nakon godinu dana postao vođa benda sastavljenog od školskih drugara. U to vreme Žilberto je bio pod uticajem suptilnih brazilskih pop pesama iz tog doba, swing džeza Duke Ellingtona i Tommy Dorseya i operske vokalne solistkinje Jeanette MacDonald.

Sa 18 godina je pošao za Salvador, glavni grad Baije, gde je započeo karijeru u muzičkoj industriji nastupajući uživo na radio programima. Tamo je privukao pažnju Antino Marie koji ga je angažovao kao vodećeg vokala radio benda Garotos da Lua (Momci sa meseca) u Rio de Ženeiru, u kom je Žilberto ostao samo godinu dobivši otkaz zbog ne slaganja sa ostatkom ekipe, jer mu očigledno nije odgovarao opis posla sa čestim probama i sl.

Taj period života odlikovalo je lutanje od jednog do drugog poznanika i prijatelja koji su uglavnom pokazivali razumevanje za njegovu besparicu po pitanju životnih troškova, verovatno zahvaljujući njegovom šarmu i nežnosti. Umesto da radi na karijeri, boemsko vreme je trošio pušeći marihuanu i svirajući na čudnim mestima, često odbijajući bolje plaćene svirke smatrajući da su ispod njegovog nivoa (gde je verovatno bio u pravu).

Nakon decenije latargije Žilberto se pridružio pevaču Luis Tellesu i preselio se u grad Pôrto Alegre. Tamo je pod punim Tellesvim okriljem mogao u većoj meri da se posveti muzici, što se ispostavilo kao uspešna strategija koja je Tellesa ipak stajala dosta novca. U gradu je ubrzo (nakon nekoliko meseci) postao glavna muzička atrakcija, prestao je da puši prekomerne doze trave, i počeo da usavršava svoj prepoznatljiv i jedinstveni vokalni izraz i stil sviranja gitare. Njegov stil pevanja je teško opisati, ali može se reći da ga odlikuju način disanja, sasvim tiho - praktično šaputavo - pevušenje, delom kroz nos: sve su to stvari koje jedan pevač uglavnom izbegava. Ali u Žilbertovom slučaju one su ga proslavile i postavile standarde neobičnog senzibiliteta bossa nove, zajedno sa njegovim specifičnim pristupom sviranju gitare - intenzivnom snikopiranom okidanju žica koje je prianjalo njegovom pevanju. Tako je i pre izbacivanja svog prvog albuma Chega de Saudade, Žilberto već bio poznat kao čovek koji je bossa novu učinio onim što ona danas jeste.

Nakon uspešnog debija i dva albuma koja su usledila, preselio se da živi u SAD gde je ostao do 1980, gde je snimio neke sjajne materijale sa saksofonistom Stan Getzom, obrađujući takođe muziku nekih starijih brazilskih kompozitora kao što su Dorival Caymmi i Ary Barroso. U rodni Brazil se vratio ranih 1980-ih od kada je sarađivao sa praktično svim velikim imenima brazilske popularne muzike, među kojima su: Gilberto Gil, Caetano Veloso, Maria Bethania, Gal Costa i Chico Buarque. Mada nije dostigao njihov uspeh, većina njih ga je posmatrala kao svog pokretača i početnu inspiraciju za svoj rad. Ostavši veran svom ekscentričnom i enigmatičnom stilu života, Žilberto živi poluizolovano sa spoznajom da je skoro pre pola veka promenio tok brazilske kulture lično oplemenivši bossa novu.