Gilberto Gil

Slušate njegovu numeru: Roda

Zilberto Zil

Multi-instrumentalista, pevač i pesmopisac, Žilberto Žil se prvoj grupi Desafinados pridružio sredinom '50-ih, a do početka '60-ih je zarađivao za život kao kompozitor džinglova. Uglavnom poznat kao gitarista, svirao je i bubanj, trampet i harmoniku.

Harmoniku je počeo da svira sa osam godina, slušajući ulične pevače na pijaci u blizini Salvadora (Bahia, Brazil /zastava/). Pre kraja '50-ih, studirao je poslovnu administraciju na školi Federal University u Salvadoru i svirao je sa Os Desafinados. U to vreme je imao priliku da čuje pevača Joao Gilbertoa na radiju i bio je toliko impresioniran da je odmah kupio gitaru i počeo da svira i peva bossa novu. Rane '60-te je proveo komponujući pesme za radio i TV reklame, a 1964 je učestvovao u Nos Por Exemplo šou sa bosa novama i tradicionalnim brazilskim pesmama kojim je upravljao Caetano Veloso. 1965 se preselio u Sao Paulo i, nastavivši pevanje i sviranje u raznim predstavama, doživeo prvi uspeh kada je pevačica Elis Regina snimila njegovu pesmu Louvacao. Tada je počeo da se promoviše kao pevač protestnih pesama i postao je vrlo popularan uz ostale brazilce u pokretu tropicalia, koji je lokalnu brazilsku folk muziku prilagodio uticajima drugih vrsta. Uspeh singla Louvacao inspirisao je Žila da snimi istoimeni album sa sopstvenim materijalom.

Zilberto ZilŽil je svoj prvi simak nazvan po sebi snimio 1966, ali njegov prvi hit singl nije izašao sve do 1989 sa Aquele Abraco. Njegov muzički spoj bosse, sambe sa drugim stilovima bio je toliko revolucionaran da je uplašio vojnu diktaturu, pa su ga uhapsili nakon čega je pobegao u Veliku Britaniju. Poput svog gore pomenutog zemljaka Caetano Velosoa sa kojim je delio ćeliju dok su vlasti razmatrale šta da rade sa njima. Nakon tri godine provedene u Engleskoj gde je imao priliku da po Londonskim klubovima radi sa grupama kao što su Pink Floyd, Yes, Incredible String Band i bend Rod Stewarta, vratio se u Brazil /zastava/ 1972. Tamo je snimio Expresso 2222, koji je urodio sa dva hita u zemlji: Back in Bahia i Oriente. Nakon nastupa na Midem festivalu u Francuskoj 1973, snimio je Ao Vivo sledeće godine. Opet godinu dana kasnije, zajedno sa Jorge Benom snimio je album Gil & Jorge. 1976 je učestvovao na zajedničkoj turneji sa velikanima tropikalije: Caetano Veloso, Gal Costa i Maria Bethânia, nakon koje je izdao album Doces Báraros. Tokom ostatka '70-ih, snimao je za niz brazilskih muz. kompanija pre no što je potpisao međunarodni ugovor sa WEA grupom etiketa 1977. Odradio je turneju po američkim koledžima 1978 i čvrsto ustanovio svoje mesto u međunarodnim džez vodama sa albumima Nightingale (1978) i Realce (1979). Takođe je 1978 izdao dupli živi album Gilberto Gil ao Vivo em Montreux, snimljen za vreme svojih nastupa na džez i bluz festivalima u Švajcarskoj. 1980 se udružio sa rege muzičarem Jimmy Cliffom. Par je bio na turneji po Brazilu /zastava/, a Žilova verzija Bob Marleyeve No Woman, No Cry popeo se na mesto br. 1 prodavši se u 700,000 primeraka.

Žil se nastavio karijeru sa jednim od svojih najuspešnijih snimaka - Luar (A Gente Precisa Ver o Luar). 1982 opet je nastupio na Montreux festivalu, ovoga puta sa Jimmy Cliffom. Posle toga je snimio Um Banda Um (1982), Extra (1983), and Raça Humana (1984), poslednju sa Bob Marleyjevim Wailersima.

Zilberto ZilPoznih '70-ih, Žil se uzdigao i kao vidni predstavnik pokreta crne savesti koji se zbivao u to vreme u Brazilu /zastava/. 1982 imao je ogroman kros-over uspeh sa Palco, koji je postao popularan u klubovima i odveo ga na stadionske turneje po Evropi. U međuvremenu, nazad u SAD je svirao po džez klubovima osrednje veličine u Njujorku i Los Anđelesu. Dvadesetogodišnjicu karijere je proslavio 1985 sa albumom DIA Dorim Noite Neon (izdatog u SAD) i živim snimkom Gilberto Gil em Concerto, snimljenog u Riju 1987.

Rane '90-te su videle Žila kako nastavlja svoj anganžman na socijalnim i političkim pitanjima u rodnoj zemlji, za koji dobija široku podršku zbog svojih političkih stavova i biva izabran za mesto u lokalnoj kancelariji u svom rodnom lučkom gadu Salvador, takođe poznatom kao Crni Rim. Političku karijeru uspešno je nastavio dve do danas, gde je ministar za kulturu u Brazilu /zastava/. Osim što objektivno zaslužuje ovo mesto, ono svakako predstavlja omaž ne samo njemu već i svim umetnicima koji su se borili za ljudska prava tokom loših vremena diktature.

Kao vođa pokreta Tropikalija u Brazilu 1967 i 1968 sa Kaetanom Velosom (Caetano Veloso) i Gal Kostom (Gal Costa), oni i ostali muzičari mešali su lokalne stilove muzike sa rock i folk instrumentima. Zato što je spajao sambu, salsu i bossa novu sa rock i folk muzikom, danas je priznat kao pionir world music. Od ostalih njegovih albuma tu su: Refazenda (1975), Gilberto a Bahia (1985) i Parabolic (1992). Izdao je 1994 Acustic za Atlantic Jazz, na kome se udružio sa Carlos Fonsecaom na akustičnoj gitari i Jorges Gomesom na bubnjevima i mandolini.