Edmundo Rivero

Slušate izvedbu Cafetin De Buenos Aires

U pitanju je jedinstveni slučaj među svim tango muzičarima. Glas ovog argentinca /zastava/, pogotovo u opsegu basa, predstavljao je raritet u žanru i u svoje vreme. Slušaoci su ga obožavali i bio je visoko cenjen među kolegama, među kojima su dominirali bariton i tenor. Njegova intonacija i raznoliko fraziranje, uz osećaj za narodni i Gardelovski zvuk, učinili su ga miljenikom publike, a takođe i prvim slučajem basa u periodu izuzetnih muzičara.

Rivera je posedovao dobro muzičko obrazovanje koje nije bilo improvizovano na bilo koji način, već je kao intuitivna i studiozna ličnost obrazovanje otpočeo sa klasičnom muzikom sa disciplinom i rigidnosšću karakterističnom za akademiju.

Rođen je u 8. juna 1911. u mestu Valentín Alsina, u blizini Buenos Airesa u porodici koja ga je od malih nogu uvodila i ohrabrivala u svet muzike. Detinjstvo je proveo u Belgranu i rano je otpočeo sa učenjem pevanja, kasnije i gitare, na Nacionalnom konzervatorijumu.

Prvi javni nastup na radiju Cultura je imao sa svojom sestrom Evom i odmah je pozvan da se pridruži grupi ljudi koja je povremeno tamo nastupala. Pokazao se i kao dobar izvođač španske klasične gitare pri pozorišnim recitalima. Kao pevač je debitirao sticajem okolnosti, jer se pevač koga je trebao da prati nije pojavio. Desilo se to na stanici Radio Splendid.

Prvi ga je angažovao orkestar José De Caroa, preko koga je došao u kontakt sa Julio De Caroom koji ga je pozvao da peva na tradicionalnim karnevalskim balovima u Teatro Pueyrredón u Floresu. Kasnije se pridružio orkestru Emilio Orlandoa i, početkom 1940-ih, onom od Humberto Canaroa.

Dva značajna događaja u životu Edmundo Riveroa zbila su se te decenije: početkom '44 pozvao ga je u svoj bend Horacio Salgán u kome je ostao do '47. Iz tog perioda nije ostao ni jedan snimak jer kompanije tada još nisu imale razumevanja za naprednu koncepciju tanga koju je Salgán imao, kao ni za neobični glasovni opseg Riveroa. Međutim, u decenijama koje su sledile, obojica su imala prilike da to nadoknade kao priznati umetnici. Druga stvar ga je definitvno lansirala među zvezde, kada ga je pozvao cenjeni Anibal Triolo da mu se pridruži u njegovom orkestru, umesto Alberto Marinoa. Tokom tri godine u Pichucovom orkestru, snimio je preko dvadeset snimaka, od kojih je na nekima pevao u duetu sa Floreal Ruiz i Aldo Calderón. Taj period su obeležile melodije El último organito, La viajera perdida, Yo te bendigo i pogotovo tango Homero Manzija i Aníbal Troiloa Sur.

1950 započinje solo karijeru u kojoj ga prati gitarska grupa sačinjena od imena Armando Pagés, Rosendo Pesoa, Adolfo Carné, Achával i Milton, dok ga je drugim prilikama pratio orkestar Victor Buchinoa.

Tokom svoje karijere, Rivero se pojavio u nekoliko filmova od kojih vredi izdvojiti El cielo en las
manos
(1949) u kome izvodi tango autora Homero Cárpenae i Astor Piazzollae praćen orkestrom potonjeg. Takođe, u filmu Al compás de tu mentira (1951) praćen gitarama peva No te enganes
corazón
by Rodolfo Sciamarella, i kasnije u La diosa impura, interpretuje numeru Sin palabras od Enrique Santos Discépoloa i Mariano Moresa. Recimo još da se pojavio i u poznatom filmu Armando Boae Pelota de cuero.

Negde 1965, bio je pozvan da interpretira Borhesove pesme, koje je komponovao sjajni Astor Piazzolla i koje su izdate pod nazivom El Tango. Glumac Luis Medina Castro je recitovao na ovom albumu, koji je bio prezentovan širom zemlje i u Urugvaju.

Krajem '60-ih ga je pratio gitarski bend Roberto Grelae čiji su članovi bili: Rafael Del Pino, Héctor Davis, Héctor Barceló, Rubén Morán i Domingo Laine. Navodimo ih jer su oni odgovorni za nezaboravne snimke kao što su: Packard, Falsía, Poema número cero i Atenti pebeta.

Rivero je stigao da se pozabavi i pisanjem, te je objavio dve knjige: Una luz de almacén i Las voces, Gardel y el tango. Postojala bi i treća knjiga, koja se bavila jezikom lunfredo i poezijom, ali je umetnikova smrt prekinula rad.

Bio je kompozitor i autor nekoliko tango numera teškog rapoloženja u lunfredu: No mi amor, Malón de ausencia, A Buenos Aires, Falsía, Quién sino tu, Arigato Japón i El jubilado. Takođe je komponovao, pored ostalih: Pelota de cuero (sa Héctor Marcóm), Biaba (Celedonio Flores), La senora del chalet, "Poema número cero i Las diez de última (ove tri sa Luis Alpostaom), Calle Cabildo (D. De Biase), Acuérdate (José María Contursi), Todavía no (Eugenio Majul), Aguja brava (Eduardo Giorlandini), "Amablemente" (Iván Diez), Coplas del Viejo Almacén (Horacio Ferrer), Milonga del consorcio (sa Arturo de la Torreom i Jorge Serranom) i P'al nene i Bronca (sa Mario Battistellaom).

1969 je veoma srećan otvorio sopstvenu tango dvoranu El Viejo Almacén. Veliki broj nacionalnih i međunarodnih figura paradirao je ovom dvoranom gde ste mogli da prisustvujete veoma interesantnim epizodama kao što je Riverov nastup uz orkestar Osvaldo Pugliesea ili, skoro svako veče među publikom videti Joan Manuel Serrat, velikog obožavatelja pevača.

18. januara 1986, nakon dva meseca u bolnici, Edmundo Rivero je preminuo od srca u Buenos Airesu u svojoj 74. godini. On je bio dugačiji od ostalih pevača, genijalan, ogrnut džentlmenskom ličnošću koja je učinilada ga obožava kompletan umetnički milieu, i što je najvažnije, tu je publika koja ga se seća i koja ga obožava uz sve njegove ploče.