Carlos Gardel

Prvi tango pesnik

Karlos GardelCarlos Gardel bio je prva velika međunarodna super-zvezda tanga. Takođe, njega je odlikovao veoma istrajan rad koji ga je pratio sve do tragičnog kraja života 1935. Ovaj pevač koji je tango adaptirao u popularnu formu. Pre njega je to bila u potpunosti instrumentalna plesna muzika na koju je kulturalna elita gledala kao na nešto prizemno i narodnog porekla i senzibilnosti. Gardel nije mogao da izmeni ovakav poredak stvari, ali je svakako uspeo da popularizuje ovaj žanr van bilo kakvih očekivanja. To je postigao zahvaljujući velikom broju turneja i nastupanjem u filmovima. Pratila ga je velika popularnost u zapadnoj Evropi i Latinskoj Americi, koja je čak doprinela da se tango više prihvati u očima argentinskih skeptika.

Karlos GardelGardelov izražajni baritoni sklonost ka srceparajućim baladama pomogla je da se izgradi i utvrdi bitan sastavni deo emotivnog jezika tango muzike. Šta više, njegov elegantan stil oblačenja, urbana nota rafiniranosti, i težnja ka finim stvarima u životu, napravile su ga herojem u narodu među brojnim fanovima sa takođe poreklom poreklom. Njegov meteorski uspeh je simbolično pratio prihvatanje tanga kao legitimne muzike sa međunarodnim priznanjem. U portretu Gardela su obični građani Buenos Airesa videli sebe i svoju kulturu kako biva prihvaćena na masivnoj skali. Avionska nesreća koja mu je odnela život na vrhuncu slave odzovnila je šok talasima preko celog špansko-govornog sveta, pa njegov lik čak i danas biva obavijen skoro religioznim velom širom Argentine /Argentina/ (fanovi kažu da "svakim danom peva sve bolje"). Dobra ilustracija i paralela džezu je ako posmatramo njegovog rivala (kao najprominentniju tango figuru) Astor Piazzollau kao tango ekvivalent Duke Ellingtona, onda bi Gardel svakako bio Frank Sinatra - vokalni gigant, istovremeno maćo i sensibilan, sa neprikosnovenim afinitetom ka popularnoj pesmi svoje otadžbine.

Gardel je rođen kao Charles Romauld Gardés u Tuluzu, Francuska, 11. decembra 1890. Njegova majka Berta bila je siromašna i neudata, a otac nikada nije prihvatao odgovornost i obaveze u dečakovom odgajanju. Alternativna verzija priče glasi kako je rođen u gradu Tacuarembó, Urugvaj /zastava/, ali ona verovatno potiče od samog Gardela koji je uvek bio nejasan u vezi da svojim poreklom. Međutim pronađena je francuska krštenica, a Gardel je očigledno falsifikovao sporna dokumenta da bi izbegao obaveze prema francuskoj vojnoj službi kada bi odlazio tamo na turneje.

U svakom slučaju, Berthe Gardés je emigrirala u Buenos Aires 1893. Ona i njen sin su živeli u siromašnom kraju unajmljenih kuća, i tokom mladosti je dosta vremena provodio na ulici i u obližnjoj pijaci Mercado de Abasto. 1906 je izbačen iz škole i počeo da se koncentriše na pevanje, pod vođstvom folk pevača José Betinottia. Ubrzo je počeo da nastupa profesionalno u obližnjim kafeima i restoranima, ali i na proslavama i političkim skupovima. 1910 dobija stalni posao u O'Rondemann caféu i zvanično uzima špansko ime pod kojim se proslavio.

C GardelU to vreme, njegov repertoar se sastojao od folk pesama i kreolskih (Creole) milongi. 1911, nastupa sa kolegom José Razzanom, poreklom iz Urugvaja /zastava/. Naredne godine, Gardel pravi prve snimke za etiketu Columbia. Takođe započinje turneju sa pevačem Francisco Martinom, da bi im se kasnije pridružio Rezzano, formiravši trio. Kada Martino odlazi 1913, Rezzano i Gardel nastavljaju kao duet. Ubrzo stiču popularnost i nastupaju u većini pozorišta, klubova i kabarea u Buenos Airesu 1914. Duet obilazi veći deo zemlje naredne godine šireći se na susedni i Rozzanov rodni Urugvaj /zastava/ i na Brazil /zastava/. Tokom svoje posete potonjoj zemlji (BR), Gardel sreće svog idola operskog pevača Enrico Carusoa, koji je izrazio svoje zadovoljstvo i podršku. Gardelova obećavajuća karijera skoro se završila 11. decembra 1935, kada je pogođen u grudi tokom svađe u klubu (kuršum će ostati bezopasno zaglavljen u plućima tokom celog ostatka života), nakon čega se oporavio 1916. Sledeće godine, 1917, kontaktira ga kompozitor tanga Pascual Contursi, koji je komponovao muziku za stihove tekstopisaca Samuel Castriota pod nazivom Lita. Danas poznata kao Mi Noche Triste ("Moja tužna noć"), pesma govori o makrou koji je zaljubljen u svoju najbolju i omiljenu kurvu; uprkos svojoj melodramatičnosti, ova pesma je vešto upletena izrazima uzetim iz savremenog 'buenosaireškog' slenga (lunfrada). Uprkos negodovanju svog najbližeg okruženja, Gardel se smelo odlučio da javno izvede Mi Noche Triste. Ovaj potez je učinio ovaj tango verovatno prvim tangom sa tekstom koji je zvanično (politički) bio nepodoban i sankcionisan. Rezzano se distancirao od ovog poteza, ostavljajući Gardela da ovu numeru peva sam na bini. Publika je bila oduševljena, tako da je ubrzo potom Mi Noche Triste postala prvi snimljeni vokalni tango koji se sjajno prodavao.

Tokom narednih pet godina, Gardel i Razzano su u više turneja detaljno obišli Argentinu /Argentina/ i Urugvaj /zastava/. U tom periodu, Gardel je snimio još tanga koji su često imali sjajnu prođu, tako da se on odlučio da se koncentriše isključivo na njih. Mi Noche Triste je probila led za nebrojenu količinu tango pesama tokom '20-ih i '30-ih (kasnije je ovaj period prozvan "Zlatnim dobom" tanga). On i Rezzano su svoj prvi zajednički tango, Medallita de la Suerte, napisali 1921. Svoju prve evropske nastupe su imali 1923-24, koji su pogotovo dobro prošli u Madridu, Španija. Nakon povratka u Buenos Aires dobili su regularni nastup na Argentinskom radiju, nakon čega je ubrzo Gardel načinio orkestarske snimke sa bendliderima Francisco Canarom i Osvaldo Fresedom.

Zdravstveni problemi sa grlom naterali su Rezzanoa da završi karijeru 1925. nakon čega je Gardel nastavio solo karijeru. Tokom naredne tri godine, redovno je putovao na relaciji Španija - Argentina i izvodio i snimao za etiketu Odeon u Barseloni i Buenos Airesu. Svoj izvođački debi u Parizu održao je u septembru 1928. na opšte zadovoljstvo publike. Usledili su snimci za frnacusko tržište koji su se brzo rasprodali. Kada se 1929. trijumfalno vratio u Buenos Aires, tango se poput šumskog požara proširio zapadnom Evropom, a krem pariskog društva prihvatio ga je sa ogromnim entuzijazmom. Tada je potpisao primamljiv ugovor sa etiketom RCA, čime je započeo po mnogim fanovima njegov najproduktivniji period. Inspirisan Al Jolsonovim filmom The Jazz Singer, Gardel se okrenuo filmu, čime je dodatno proširio svoju publiku tokom 1930-ih. Potpisao je ugovor sa velikom filmskom kućom Paramount koja je sa njime želela da pridobije veliko tržište španskog govornog područja. Vrativši se u Francusku tokom 1930-31, postigao je opet ogroman uspeh i tamo je započeo snimanje svog prvog dugometražnog filma Luces de Buenos Aires (Svetla Buenos Airesa), koji je postao hit u Latinskoj Americi i lansirao numeru Tomo y Obligo (Pijem i teram te da piješ).

Plakat za film El Dia que Me QuierasUprkos mosaovnoj popularnosti, Gardelove pesme su često obilovale argentinskim idiomima i lokalnim slengom koji nije baš bio razumljiv ostatku špankog govornog podneblja. Tako ga je Paramount povezao sa Alfredo LePera-om, scenaristom poreklom iz Argentine /Argentina/ koji je živeo u Francuskoj. Zadatak LaPerae bio je da Gardelov materijal bude univerzalno što razumljiviji. Njih dvojica zajedno su napravila neke od Gardelovih najpopularnijih i najviše voljenih hitova. Samo u toku 1932. par je kompletirao dva dugometražna filma (Espérame i Melodia de Arrabal) i jedan kratki (La Casa Es Seria). Gardel se vratio u Argentinu 1933. tokom koje je snimio i odradio više turneja. Krajem godine je otputovao u Njujork da snimi svoj tamošnji radio debi u NBC-ju, gde je ostao da nastupa nekoliko meseci. Pokušao je da peva na engleskom, ali je ideja kasnije napuštena zbog Gardelovog ograničenog znanja jezika. Tokom 1934-35 kopletirao je još četiri filma: Cuesta Abajo (sa hitom Mi Buenos Aires Querido), El Tango en Broadway (još jedan naslovni hit), Tango Bar, i verovatno njegov najbolji film El Dia que Me Quieras. Potonji je pored naslovne hit numere sadržao i budući latino pop standard Volver, ali i kratko pojavljivanje Astor Piazzolla-e, tada još dečaka koji je igrao uličara. Uprkos problema sa engleskim jezikom, Paramount ga je ubacio u svoj revijalni film The Big Broadcast of 1936, želeći da dodatno proširi tržište (njegov deo je izbačen iz američkog izdanja).

Završivši svoj poslednji film početkom 1935. godine, Gardel odlučuje da odradi temeljitu turneju po Karibima i severnom delu Južne Amerike. Na žalost, nikada je nije kompletirao. 24. juna 1935. Gardel, La Pera i ostali članovi ekipe ukrcali su se na avion u Medellin, Kolumbija /Kolumbija/, odakle su trebali da lete za sledeći nastup u Caliju. Dok je poletao, avion se sudario sa drugim avionom na pisti i oba su se zapalila, pri čemu su većina putnika poginula. Ova vest je odjeknula širom Latinske Amerike, i hiljade obožavalaca su okupirala ulice tokom pogrebne parade i sahrane u Buenos Airesu. Ova velika ličnost ne samo da je bila jedan od prvih kulturnih ambasadora Argentine /Argentina/ i generalno Latinske Amerike, već je bila i jedna od prvih internacionalnih super-zvezda. Za mnoge je njegovo ime postalo sinonim za tango. Nebrojene kompilacije njegove ogromne diskografije nicale su na mnogim etiketama tokom decenija koje su sledile. 50 godišnjica naširoko je proslevljena a njegova klasika Por una Cabeza iskorišena je kao muzika u nekoliko američkih filmova tokom ranih '90-ih.