Caetano Veloso

"Pan-američki vokal"

Za mnoge ljubitelje "kvalitetne tropske muzike" uopšte, u pitanju je istovremeno najbolji brazilski pesmopisac i pevač, koji je u poslednjih 30 godina proslavio širine u osnovi brazilskog zvuka. Poznat je po svojoj plodnoj mašti, širokopojasnim istraživanjem muzike i jezika, i sposobnošću da proizvede kontroverzu. CV je konzistentno pružao otpor ka ograničavanju svoje muzike, a dopuštao da ga vode instinkt i intuicija. Rezonovao je stečeno znanje i sticao bi rekli danas trend-seterski osećaj za budućnost. U tradiciji sofisticiranog brazilskog pesmopisa, trajnost i melodijska umešnost CV-ja mogu stati rame uz rame onoj od famoznog Žobima (Antonio Carlos Jobim) - oca bosse i savremene brazilske muzike.

CV je bio borac u teškoj kategoriji, i svakako je za mnoge zaljubljenike u kvalitetnu muziku jedna od najvećih figura svetske pop muzike uopšte. Istovremeno muzičar, pesnik, režiser, politički aktivista čiji je doprinos internacionalnoj pop muzici ravan Bobu Dilanu, Bob Marliju i Lenon/Makartiju. Čak i površno slušanje njegovih materijala snimljenih tokomq poslednjih par decenija dokazuje da takva tvrdnja nije preterana.

Rođen 1942. u Santo Amare da Purificacao, mestu blizu grada Salvador u plodnoj regiji Brazila /zastava/ Baija (Bahia), Caetano Veloso, kao mladić je apsorbovao popularne hispano-američke pesme (bolero, tango, rumba, itd.) iz Zlatnog latino perioda (1940-te i 1950-te) i Baiao autora Luiz Gonzaga. Takođe, ne smemo zanemariti bogato nasleđe multikulturalne Baije inspirisano Karipskim, Afričkim i Severno-Američkom pop muzikom. Ipak, bio je to divni i zavodljivi zvuk bosa nove od autora Žao Žilberta (brazilska superzvezda 1950-ih) koji je oformio osnovu Velosovog intenzivno eklektičnog pop zvuka.

Prativši svoju sestru Mariju Betanju (takođe izuzetno popularna pevačica te vrste) u Rio ranih '60-ih, dvadesettrogodišnji Veloso osvaja tekstopisačku nagradu sa pesmom Um Dia i ubrzo potpisuje za etiketu Philips. Nije prošlo dugo pre no što je zajedno sa drugim brazilskim zvezdama poput Gal Koste (Gal Costa) i Žilbeto Žila postavio novi brazilski zvuk na noge - tzv. MPB (Musica Popular Brasileira - sveobuhvatni termin koji danas brazilci koriste da opišu svoju pop muziku). Već na prvom albumu kojeg je snimio sa pomenutom pevačicom Gal Kostom, obijavio je nove namere: <... moja trenutna inspiracija stremi ka stazi potpuno različitoj od onih koje sam pratio do ovog momenta... Više mi nije želja da opevam nostalgiju za proteklim vremenima i drugim mestima; naprotiv, želim da tu nostalgiju ugradim u svoje buduće delo>. Svetao, ambiciozan, kreativan i naklonjen odbrani levih političkih pogleda, Velosov umetnički izraz je brzo uticao da Veloso postane kontroverzna ličnost brazilskog popa.

Tako je do 1967. postao deo rastućeg brazilskog hipi pokreta, i zajedno sa takođe tadašnjim disidentom (i današnjim ministrom kulture!) Žilberto Žilom, stvorio novu formu pop muzike nazvanu Tropicalia (tj. Tropicalismo). Izražajna i eklektična, Tropikalija je zadržala uticaj bose, dodajući delove folk-roka i art-roka zajedno sa glasnom elekričnom gitarom, pesnički recitovanim sekcijama i džezastom kakofonijom. Uprkos tome što u početku nije imao dobar prijem kod brazilaca naklonjenih tradicionalnom popu (i Veloso i Žil bili su izloženi besu bivših fanova, nalik onom kod Dilana pošto je prešao na električnu produkciju), "buntovna" Tropikalija je bila stilski pomak koji je signalizirao start kompletnoj novoj generaciji smelih, provokativnih i politički slobodnih muzičara koji će preusmeriti MPB.

Bio je to, naravno, kulturni pomak pun opasnosti. Od 1964., Brazilom /zastava/ je vladala vojna diktatura (koja će biti na vlasti narednih 20 godina) koja nije gledala sa naklonjenošću na radikalnu muziku koju su stvarali radikalni muzičari. Stoga su skoro istovremeno usledili vladini pokušaji da kontroliše i cenzuriše snimke i žive nastupe mnogih tropikalista. Cenzura tekstova pesama kao i radio i TV plej-lista (Veloso je bio čest izvođač u raznim brazilskim TV emisijama) postala je svakodnevnica. Takođe je svakodnevnicom postala osuda izvođača kritički nastrojenih protiv vlade, pri čemu su Veloso i Žil bili na vrhu liste. Obojica su zbog provela dva meseca u zatvoru i četiri meseca u kućnom pritvoru. U vihoru socijalnih i muzičkih nereda krajem '60-ih, CV je javno uzviknuo da su jedino on i Žil imali hrabrosti da uđu u sve muzičke strukture i ostave ih iza sebe. Nakon zajedničkog prkosnog nastupa 1968., obojica su bili prognani u egzil u London. Neće biti dozvoljen povratak u Brazil /zastava/ sve do 1972. Veloso je nastavio da snima u inostranstvu i da piše tekstove za druge zvezde Tropikalije. Tako je u periodu nakon burne decenije nastavio da osluškuje raznovrsne izvore istovremeno održavajući bliski kontakt sa scenom u domovini. Jedno od njegovih izdanja u Engleskoj je bilo prvo izdanje brazilskog regea (rasprostranjenog i popularnog podžanra samba-reggae).

Mada njegova posvećenost politiziranoj umetnosti nikada nije nestala, Veloso je tokom narednih 20 godina iz veoma popularnog pevača prerasao u centra brazilskog popa. Decenijama je održavao žestok tempo snimanja, produciranja i izvođenja, da bi sredinom '70-ih dodao i pisanje u svoju biografiju, obijavljujući knjigu članaka, pesmi i tekstova pesama koja je pokrivala period od 1965. do 1976. Od svog povratka u Brazil 1972. Veloso je izdavao u proseku jedan album i izvodio jedan koncert godišnje. Nakon učestvovanja na Festivalu crne umetnosti i kulture u Nigeriji 1977., učvrstio je svoju identifikaciju sa korenima njegovih predaka i neo-afro-Baijskih karnevalskih trendova, što je opet ukazalo na njegov unikatni spoj internacionalnog stava sa poznavanjem lokalnih tradicija i inovacija. Njegova sklonost zabavnom eksperimentu dobro ilustruje npr. lagana (čak pomalo satirična?) bosanova obrada Majkl Džeksonove numere Billy Jean.

Posebno u toku '80-ih, Veloso je postao poznatiji izvan Brazila /zastava/, radeći turneje po Africi, Parizu i Izraelu, intervjuišući Mik Džegera za Brazilsku televiziju i 1983 po prvi put nastupajući u SAD (rasprodao je tri večeri u Public teatru u Njujorku sa nastupima o kojima je srčano pisao tadašnji reporter New York Time-sa Robert Palmer) Ovaj lagani i konstantni rast popularnosti u Sev. Americi dešavao se uprkos činjenici da je njegove snimke bilo nemogue naći osim kao skupe importe iz Brazila. Interesantno je da Velosa nikada nije interesovala popularnost izvan Brazila /zastava/, pa su njegovi ličnost i delo ostali intrigantni i izazovni tokom godina a da nisu bili prilagođeni američkom (pa ni ničijem drugom) ukusu, što se ne može reći za ostale pan-američke umetnike. Pre svega zato što je pevao na engleskom samo kada je osećao da treba (uglavnom je izvodio na portugalskom), a ne da bi prodao više albuma u Americi. Upravo to je razlog što kod nas CV nije poznat, pri čemu sve to žalosno ukazuje na model kulturnog priliva na Balkan ("Anglomerika", MTV, itd). Drugom polovinom 80-ih, CV nastavlja da zbunjuje i impresionira kritiku, pomerivši se ka eklektičnom urbanizmu sa vrlo ličnim interpretacijama roka, fanka, soula, sambe... Najbolji primer njegovog jezički spretnog muzičkog briljiranja je Lingua, prvi primer brazilskog repa još iz 1984.

Duet Velosa i Byrna u sjajnom spotu

Družio se sa trendi njujorškim muzičarima kao što su Arto Lindsay (brazilskog porekla) i David Byrne (Talking Heads) ali se nikad nije dičio time. Zapravo, Veloso je bio jedan od retkih popularnih muzičara koji su prodali brdo ploča (makar u Brazilu /zastava/) i bili internacionalne superzvezde, ali nikad nisu upali u zamku narcizma, kompleksa više vrednosti i brige o svom hip bivstvovanju.

Čak i kada se približio godinama u kojima se ljudi penzionišu, Veloso nije pokazao znake umora. Nakon albuma Estrangeiro koje je bilo prvo ne-uvozno izdanje u SAD, tamošnja Velosova popularnost se značajno porasla, dostižući vrhunac sa izdanjem Tropicália 2, snimljenom zajedno sa Žilberto Žilom. Bilo je to briljantno izdanje koje je našlo mesto na svim američkim top listama, i koje je opet istaklo da Velosov (i Žilov) talenat nije splasnuo. Njegova izdanja iz ranih 90-ih: Circuladô, Fina Estampa, and Circuladô ao Vivo bila su podjednako sjajna. 1992-93 bile su momenat da se osvrne na CV-ovu karijeru; oko njegovog 50. rođendana izdato je više knjiga i posvećenih emisija u Brazilu /zastava/. S vremenom, dati su mu apiteti poput: "institucija", "konstantno svetlo", "triumf esencije nad stilom" i "permanentna revolucija". A, najmelodičniji omaž bio je stih iz Djavan-ove pesme 1982. koji kaže: "Možda će jednoga dana stihija ovog fronta postati isklesani snovi / kao kad bi kaetanizovali ono što je dobro". Od 1966. CV je bio vispren komentator brazilskih muzičkih i kulturnih tokova. Njegov članak o Karmen Mirandi u NY Times-u iz 1991. inspirisao je knjigu. Naslov njegovih umetničkih memoara "Tropska istina" naglašavao je '60-te.

Na leto 1997. Veloso započinje svoju najveću turu po Americi do danas. Dve godine kasnije, biva tema obimnog portreta u Spinu nakon svog albuma Livro, za koji je dobio nagradu za najbolji MBP album na prvoj dodeli Latin Grammy nagrada 1998. Sledeće godine objavljuje Omaggio a Federico e Giulietta, posvećen Federiku Feliniju i njegovoj supruzi, glumici Đulijeti Masina (Giulietta Masina). Nakon prelaska u novi milenijum, Veloso objavljuje Bossa Nova album Noites do Norte, živi snimak iz Baije u saradnji sa pesnikom Horhe Mautnerom (Jorge Mautner) i album - zbirku pesama A Foreign Sound. Pomenimo i rekapitulaciju pesama na španskom jeziku izdatu početkom 2004. Loco Por Ti sa dirljivom numerom Cu ru cu cu Paloma koju izvodi uživo u Almadovarevom filmu Razgovaraj sa njom.

LatiNet logo
Poslednja izmena:
2015-10-18