Astor Piazzola

Slušate numeru: Street Tango

Ovo je najverovatnije najvažnija figura u istoriji tanga. Čovek koji je ostvario veliki uticaj na neizmerni broj tango izvođača i slušalaca širom sveta. Stvaralac velikog umetničkog kapaciteta koji je preuzeo prizemne ali sunzualne folk elemente i odneo ih u sofisticiranu formu visoke umetnosti. U njegovim rukama, tango nije više bio puka plesna muzika; njegove kompozicije sadržale su elemente džeza i klasičnih formi, stvarajući čitav novi vokabularitet harmonije i ritmike koji je bio usmeren više ka koncertnim nego plesnim dvoranama. Njegov rad je nazvan nuevo tango, jer se nije libio da eksperimentiše, npr. naglo menjajući tempo i muzičku tvar. Tako je često stvarao kompozicije sa naveliko kontrastnim raspoloženjima koja su prekidala normalni tok i zahtevala koncentraciju publike. Kompleksnost i ambicija Piacolinog dela nisu mu samo doneli svetsko priznanje, pogotovo u Evropi i Latinskoj Americi, već su stvorili izvesnu mržnju i antagonizam među mnogim tango puritancima, koji su ga nemilosrdno napadali za navodno napuštanje tradicije (čak su ga naterali da napusti zemlju na nekoliko godina). Piazzola se, uprkos tome, uvek čvrsto držao svog izraza i ostao najpriznatiji emisionar tanga u svetu sve do svoje smrti 1992.

Astor PiacolaRođen je u mestu Mar del Plata, Argentina /Argentina/, 11. marta 1921. Roditelji su bili siromašni italijantski imigranti koji su se doselili u Njujork 1924, izlažući mladog Piazzolu uticaju džeza sa umetnicima kao što su bili Duke Ellington i Cab Calloway. Tango je čuo od svog oca koji je slušao ploče ranih majstora ove muzike, pogotovo Carlosa Gardela, i koji mu je poklonio bandeon za njegov deveti rođendan. Pored lekcija za ovaj instrument, Piazzola je takođe učio klavir sa klasičnim pianistom Bela Wilda, zahvlajujući kome je postao fan Baha i Rahmanjinova. Otprilike u to vreme, početkom tridesetih, mladi telenat se sreo sa Gardelom i svirao sa njim pojavivši se u filmu El Dia que Me Quieras kao raznosač novina. Tada je čak, još kao tinejdžer, odbio ponudu da ide na turneju po Južnoj Americi sa famoznim Gardelom. Ta odluka mu je spasila život jer je upravo na toj turneji Gardel poginuo u tragičnoj avionskoj nesreći!

1936. sa sa porodicom vratio u Mar del Plata, gde je njegova strast za tangom nanovo rasplamsana sa sekstetom violiniste Elvina Vardara. Još uvek kao tinejdžer, preselio se u Buenos Aires 1938, tražeći posao kao muzičar. Nakon siromašnih godinu dana uhvatio se sa Anibal Troilo orkestrom, gde je proveo nekoliko godina u boljim uslovima. U međuvremenu je nastavio sa školovanjem iz teorije muzike i klavira, učivši od budućih klasičnih kompozitora Alberta Ginastera i pijaniste Raul Spivaka. Tokom ovog perioda, počeo je da komponuje za pomenutog Troila, mada su njegovi ambiciozniji, sa klasičnim uticajem, radovi često bili prerađivani zarad popularne prođe. 1944. napušta Troilovu grupu da bi postao vođa orkestra iza pevača Francisca Fiorentina. Dve godine kasnije, formirao je svoj sastav sa kojim je uglavnom izvodio klasični tango, ali već sa nagoveštajima modernizma. Na žalost, grupa se raspala nakon dve godine, pa je Piazzola nesiguran u svoj pravac, pokušao da pronađe način da ostavi tango iza. Proušavao je Ravela, Bartóka, Stravinskog, i upustio se u američki džez. Njegova kompozicija "Buenos Aires" iz 1953. prošla je zapaženo zbog upotrebe bandeona u klasičnoj okrestraciji.

1954. osvaja stipendiju i odlazi u Pariz gde uči sa uticajnom Nadiom Boulanger, koja je takođe podučavala Aaron Coplanda, Philip Glassa i Quincy Jonesa, pored mnogih drugih. Ona ga je ohrabrila da ne ignoriše tango već da obogati formu sa svojim znanjem džeza i klasike. 1955. se vraća kući i odmah privlači pažnju tango sveta formiravši svoj prvi kvintet Quinteto Tango Nuevo, koji će postati primarno sredstvo za njegovu viziju. Tokom 60-ih, Piazzola eksperimentiše i rafinira svoj izraz, gurajući formalnu strukturu tanga do njenih granica. 1965. snima ploču sa svog koncerta u Njujorškoj filharmonijskoj dvorani i zanimljiv album kompozicija sa pesmama Jorge Luis Borgesa. 1967. pravi dogovor o medjusobnoj saradnji sa pesnikom Horacio Ferrerom, koji je rezultirao inovativnom tzv. "operitom" Maria de Buenos Aires, koji je premijerno izvela Amelita Baltar 1968, koja će kasnije postati njegova druga po redu supruga. Njih dvojica su potom sarađivali na seriji "tango-canciones" (tango-pesme) među kojima je i njegov prvi komercijalni hit Balada Para un Loco. Osim što je u tom periodu komponovao pesme i ozbiljnije radove za orkestar, Piazzola je takođe radio na brojnim filmovima.

1970-te su počele dobro, pošto mu je priznata turneja po Evropi donela mogućnost da osnuje devetočlanu grupu zarad kvalitetnijeg izvođenja svojih kompozicija. Ipak, nije sve išlo dobro. Militantna previranja u Argentini /Argentina/ su dovela do toga da sve ono što je Piazzola predstavljao - modernizam i nedostatak poštovanja prema tradiciji - odjednom postane politički neprihvatljivo. 1973. doživljava srčani udar, nakon koga donosi odluku da živi u Italiji, zbog sentimentalnosti i emotivnog zdravlja. Tamo osniva grupu Conjunto Electronico koja je bandeneon postavila u centar elektronskog džez ansambla. U tom periodu komponuje jednu od svojih poznatijih kompozicija Libertango. Naredne godine snima album sa džez bariton saksofonistom Gerry Mulligenom po imenu Summit, podržan italijanskim muzičarima. 1975. pronalazi novog vokalnog interpretatora Jose Angel Trellesa, a '76 mu donosi veliki koncert u Buenos Airesu, gde Conjunto Electronico premijerno izvodi delo 500 Motivaciones.

Astor P.Umorivši se od elektronske muzike, Piazzola 1978. formira novi kvintet i pravi ekskluzivnu turneju po celom svetu, istovremeno komponujući nove kamerne i simfonijske radove. Njegova reputacija lagano je rasla, načinivši ga jednim od glavnih kandidata za pojavljivanje u SAD, tokom world-music ludila drugom polovinom 80-ih. Tako 1986. ulazi u studio sa svojim kvintetom i američkim producentom Kip Hanrahanom i snima ono što smatra svojim najboljim albumom: Tango: Zero Hour. Iste godine, svira na Montreux džez festivalu sa vibrafonistom Gary Burtonom, što rezultira skupom živih snimaka Suite for Vibraphone and New Tango Quintet. Zvaničan nastavak albuma Tango: Zero Hour, The Rough Dancer i Ciyclical Night, zadobili su podjednako dobre kritike i 1987. je održan veliki koncert u Central Parku u Njujorku.

Na žalost, na vrhuncu svoje internacionalne slave (a i kod kuće), Piazzolu je počelo da napušta zdravlje. Uspeo je da odradi još jednu turneju po svetu 1989. nakon četvorostrukog bajpasa na srcu, tokom koje je održao i svoj poslednji koncert u Argentini /Argentina/. Te godine, osim što je obijavio još jedan sjajan album La Camorra, formirao je sekstet sa nečuvenom postavkom sa dva bandeneona. Naradne 1990. snima kratki album sa moderno-klasičnim ikonoklastima Kronos Quartetom, pod nazivom Five Tango Sensations. Ubrzo potom doživljava srčani udar koji ga definitivno onesposobljava da izvodi i komponuje. Nakon dve godine, 4. jula 1992. umire u voljenom Buenos Airesu kao jedna od najvećih muzičkih figura Južne Amerike u 20 veku, ostavljajući za sobom monumentalno nasleđe.